Manjak samopouzdanja, anksioznost: Veliki broj tinejdžera ima problem sa mentalnim zdravljem

To je tema o kojoj se sada sve češće i otvorenije govori i koja, za razliku od ranijeg perioda, više nije tabu. 

"Po mom mišljenju, na mentalno zdravlje najviše može da utiče okruženje u kojem se dete nalazi, kao i briga da li će biti prihvaćeno od strane drugara i kako će se oni ponašati prema njemu. Imao sam dosta takvih slučajeva, gde je neko u društvu odbačen. Ja lično uvek sam se trudio da prema svakome sa kim se družim budem korektan i da ga ispoštujem. Ne treba nikoga odbacivati, niti se prema nekome ponašati kao da manje vredi od drugih", rekao je za Regionalnu informativnu novinsku agenciju RINA Aleksandar Blagojević, učenik na smeru mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje.

Njegov vršnjak i drug Marjan Bović ističe da se tinejdžeri, prema njegovom mišljenju, najčešće suočavaju sa problemima kao što su manjak samopouzdanja i anksioznost. Ističe i da je ključna uloga porodice i društva.

"Smatram da je to jako bitno, jer su roditelji tu od samog početka, od najranijeg detinjstva, a kasnije veliki uticaj imaju društvo i škola."

"U našem uzrastu i tokom odrastanja jako je važna podrška škole, ali prvenstveno podrška porodice, koja je od samog početka uz nas. Porodica, njihova prisutnost, drugari iz odeljenja i škola važan su deo našeg odrastanja. Oni mogu da nas ohrabre, da nam pomognu da imamo više samopouzdanja i da verujemo da nešto možemo da uradimo, čak i kada nam drugi govore da ne možemo. Važno je da težimo ka tome da pokušamo, da se trudimo što više i što bolje", rekao je Marjan Bović.

Ermolaev Alexander/Shutterstock

Prema rečima Tanje Marković, psihološkinje u Mašinsko-saobraćajnoj školi, na mentalno zdravlje adolescenata, kao i dece uopšte, utiče više faktora. Utiče genetika, ali i uslovi u porodici. Ukoliko u porodici postoje prihvatanje, razumevanje, komunikacija, poverenje i dobri odnosi, posledice po mentalno zdravlje biće manje, čak i ako dođe do sukoba ili problema u vršnjačkoj grupi.

Međutim, dodaje da je u adolescenciji veoma važan uticaj vršnjačke grupe. Adolescenti imaju snažnu potrebu da budu prihvaćeni među vršnjacima. Zbog toga su opasne i društvene mreže, izazovi i sve ono što one danas nose. Mladi zbog potrebe za prihvatanjem nekada budu spremni na razne stvari. Naravno, i škola ima veliki uticaj, ali su vršnjaci u ovom uzrastu posebno važni.

"Postoje dve najčešće situacije kada se srednjoškolci obraćaju školskom psihologu. Nekada ih pošalju predmetni nastavnici ili odeljenske starešine, najčešće zbog neprimerenog ponašanja na času, izostanaka ili slabih ocena. Kada učenici sami dođu, najčešće su u pitanju anksioznost, sukobi u vršnjačkoj grupi, problemi u porodici, loši porodični odnosi ili nerazumevanje. Sve je više učenika koji imaju anksioznost i panične napade. Nekada te probleme možemo da rešimo u okviru škole, razgovorom i uključivanjem roditelja. Međutim, vrlo često je potrebno uključiti i druge institucije, odnosno učenici moraju da potraže pomoć u dečjem dispanzeru, kod specijaliste medicinske psihologije ili kod dečjeg psihijatra", izjavila je psihološkinja.

Na pitanje kako škola može da prepozna da je učeniku potrebna psihološka podrška, kaže da je to vidno kroz promenu ponašanja.

"Ako je učenik bio miran, redovno izvršavao zadatke i odjednom postane buntovan, to je signal da se nešto desilo. To može biti sukob sa vršnjacima, problem u porodici, razvod roditelja, smrt člana porodice, nasilje ili neka druga teška situacija. Promena može da ide i u suprotnom smeru. Ako je učenik ranije bio buntovan, aktivan i stalno se javljao, a onda se odjednom povuče, postane ćutljiv i miran, i to je znak da nešto nije u redu. Učenici se nekada i sami jave kada prepoznaju problem. Najčešće su to ljubavni problemi, što je u tom uzrastu očekivano, ali često budu i anksioznost, nesigurnost, neprihvatanje od strane vršnjaka, ismevanje, odbacivanje, loši porodični odnosi, nerazumevanje kod kuće i sukobi sa autoritetom", naglašava Tanja Marković.

Shutterstock/Rawpixel.com

Dodaje da je uloga porodice veoma važna. Što su odnosi u porodici stabilniji, što su deca više i bolje prihvaćena od roditelja, što su odnosi između roditelja bolji i što deca imaju više poverenja da kažu koji problem imaju, to je situacija povoljnija po njih.

"Ako se problem i pojavi, lakše će biti saniran ukoliko porodica ume da ga prepozna i želi da radi na njegovom rešavanju. Važno je i da porodica sarađuje sa školom, predmetnim nastavnicima, odeljenskim starešinama i psihologom, kako bi se napravila zajednička strategija i pomoglo učeniku", poručuje psihološkinja.