Dražen Živković za "Kompas": "Srbija na pragu izbora – kampanja ili klimatizovani kafići"

Kolumnu dražena Živkovića za "Kompas" prenosimo u celosti:

"Postoji jedno staro pravilo u politici: kada ti protivnik spletom okolnosti, globalnih kriza ili sopstvenih grešaka ponudi vreme i prostor, tvoja je dužnost da to iskoristiš.

Srpska opozicija i raznorazni ulični 'blokaderi' imali su nešto što se retko viđa u modernoj političkoj istoriji Balkana – puna 24 meseca, dve čitave godine, da izgrade infrastrukturu, kanališu nezadovoljstvo građana, profilišu nova i nekompromitovana lica i pred birače izađu sa jasnim, preciznim i sprovodljivim državnim programom.

I šta se dogodilo nakon te dve godine? Došli smo na sam prag izbornog raspleta, a slika opozicionog tabora je nesrazmerno gora nego što je bila pre te dve godine.

To više nije samo politička amaterska greška, to je politički autoimuni poremećaj. Umesto da dve godine iskoriste za ukrupnjavanje, oni su se dodatno usitnili. Umesto da ponude stabilnost, oni su demonstrirali potpuni haos. Umesto da pokažu političku zrelost i odgovornost prema narodu čije glasove traže, oni su se pretvorili u rijaliti program u kom se ne zna ko koga blokira, ko s kim pregovara i ko će na kraju izaći u koliko kolona.

Kada posmatrate političke procese hladne glave, jasno je da je opozicija imala istorijsku priliku. Nakon prethodnih izbornih ciklusa, imali su podeljeno društvo, visoke tenzije i aktivne ulične proteste koji su sami po sebi nosili ogromnu energiju.

Svaka ozbiljna politička organizacija na svetu bi u takvim okolnostima uradila sledeće: napravila bi opozicioni 'kabinet u sjenci', obišla svaki okrug u Srbiji, razgovarala sa seljacima, radnicima i intelektualcima, i do danas imala spremnu strategiju za svaki segment društva – od poljoprivrede do spoljne politike.

Umesto toga, šta smo gledali dve godine?

Gledali smo borbu za prevlast unutar beogradskog kruga dvojke. Gledali smo kako se lideri strančica i pokreta javno prepiru preko društvenih mreža i medija, optužujući jedni druge ko je 'lažni opozicionar', a ko 'Vučićev igrač'.

Umesto rada na terenu, izabrali su komfor beogradskih studija i tviteraških mehurića. Mislili su da je politička borba tvitovati iz kafića i da će se vlast sama od sebe srušiti ako oni dovoljno puta ponove nekoliko praznih parola.

Dok su oni gubili vreme na sopstvene sujete, Aleksandar Vučić je radio ono što najbolje zna – nije izlazio iz patika. Obilazio je gradove, otvarao fabrike, razgovarao sa narodom i pravio temelje za široki narodni i državotvorni pokret.

Broj kolona ne znači ništa ako unutar tih kolona nemate sadržaj. Kada nulu pomnožite sa tri ili sa pet, rezultat je uvek isti – nula

Dok proamerički i briselski eksponenti u Beogradu troše svoje vreme i energiju na jalove rasprave o tome ko će s kim u kolonu i ko je čiji 'lažni opozicionar', Aleksandar Vučić sprovodi političku doktrinu koja je na ovim prostorima nedostižna za njegove protivnike.

On ne sedi u klimatizovanim beogradskim kafićima niti čeka uputstva iz stranih ambasada. On obilazi okruge, razgovara sa seljacima, radnicima, privrednicima i penzionerima.

Terenska dinamika

Njegova strategija ujedinjavanja i okupljanja Pokreta za državu nije nikakav marketinški trik, već duboko osmišljen politički potez koji udara u sam stub stabilnosti Srbije.

Kada Vučić izađe među narod u Šumadiji, Podrinju ili na jugu Srbije, on ne dolazi praznih ruku i sa praznim pričama. On dolazi sa izgrađenim putevima, novim fabrikama, stabilnim budžetom i jasnom geopolitičkom pozicijom Srbije koja u neverovatno teškim globalnim okolnostima uspeva da sačuva svoj suverenitet i vojnu neutralnost.

Ta politička hiperaktivnost pokazuje ključnu razliku u pristupu vlasti i opozicije. Dok vlast politiku shvata kao svakodnevni rad, borbu za investicije i direktan kontakt sa običnim čovekom, opozicioni prvaci politiku vide isključivo kao privilegiju i priliku da se dočepaju fotelja bez ikakve odgovornosti prema onima čije glasove traže.

Opoziciona kvadratura kruga

Sa druge strane političkog spektra vlada potpuni idejni i organizacioni haos. Tragikomično deluju pokušaji liderčića raznih stranaka i strančica da izračunaju matematičku formulu svog nastupa na izborima.

Pitanje 'u koliko kolona ići' postalo je filozofska enigma srpske opozicione scene, na koju ni sami akteri nemaju odgovor.

Da li ići u jednoj koloni, dve-tri kolone ili pet kolona? To je jedina tema kojom se bave nedeljama i mesecima. Ali ono što oni uporno odbijaju da shvate jeste prosta istina: broj kolona ne znači ništa ako unutar tih kolona nemate sadržaj. Kada nulu pomnožite sa tri ili sa pet, rezultat je uvek isti – nula.

Opozicija pati od hroničnog nedostatka vizije. Njihovi međusobni animoziteti, sujete i borba za prevlast unutar opozicionog biračkog tela daleko su veći nego njihova želja da ponude alternativu aktuelnoj vlasti.

Svaki opozicioni lider želi da bude prvi na listi, svako smatra da je baš on taj 'spasitelj', a kada se ugase svetla kamera, nastaje bespoštedna borba oko logistike i mandata.

Narod to vidi. Birači u Srbiji nisu slepi i odlično prepoznaju kada se neko pošteno bori za državne interese, a kada neko politiku svodi na matematičko podmetanje nogu sopstvenim partnerima.

Bez kormila i kompasa

Posebna tragična epizoda u ovom dvogodišnjem posrtanju jesu takozvani blokaderi. Kada su prvi put izašli na ulice i zaustavili saobraćaj, mnogi su u tome videli novu političku snagu.

Međutim, ulična energija je kao vatra – ako je ne usmerite u kotao koji će pokrenuti lokomotivu, ona će samo spaliti sve oko sebe i na kraju se ugasiti u sopstvenom pepelu.

Upravo to se dogodilo. Blokaderi nisu imali kormilo ni kompas. Nisu imali ideološku osnovu, nisu imali plan šta da rade dan nakon protestnog okupljanja.

Njihova čitava strategija svela se na to da maltretiraju sopstvene sugrađane, da blokiraju raskrsnice i mostove, onemogućavajući obične ljude da idu na posao, u bolnice ili da pokupe decu iz vrtića.

Nakon dve godine takvog delovanja, epilog je porazan. Umesto da privuku neodlučne birače, oni su ih brutalno odbili od sebe.

Gola želja za haosom

Najtužniji segment srpske opozicione drame jeste činjenica da oni građanima ne nude apsolutno nikakav plan. Ako pitate bilo kog opozicionog lidera šta je njegov ekonomski plan za Srbiju, dobićete naučene fraze i opšta mesta o 'demokratiji i vladavini prava'.

Ako ih pitate kakav je njihov stav po pitanju Kosova i Metohije, dobićete nemušt odgovor ili nemoguće balansiranje između briselskih diktata i želje da se ne zamere domaćim biračima.

Ako ih pitate za spoljnu politiku, polovina njih bi sutra uvela sankcije Rusiji i odrekla se tradicionalnih saveznika, dok bi druga polovina to krila od javnosti do završetka glasanja.

Opozicija nema odgovor ni na jedno ključno pitanje od nacionalnog značaja. Nemaju koncept privrednog razvoja, nemaju ideju kako da se nose sa globalnom energetskom i geopolitičkom krizom, nemaju ništa osim jedne jedine parole: 'Protiv Vučića'.

Ali gola mržnja prema jednom čoveku i želja da se dođe na vlast po svaku cenu nisu politički program. Narod u Srbiji je politički pismen i zreo.

Birači znaju da se od mržnje ne živi, da mržnja ne gradi auto-puteve, ne otvara fabrike i ne brani državne interese na međunarodnoj sceni.

Zato je svaki pokušaj opozicije da na antivučićevskoj histeriji napravi rezultat osuđen na propast i pre nego što izbori zvanično budu raspisani.

Epilog se ne nazire

Kada se sve sabere i podvuče crta, opozicija i blokaderi ulaze u ove izbore sa pozicije potpune defanzive i rasula. Protraćili su dve godine dragocenog vremena.

Umesto da izgrade alternativu, oni su pokazali da nisu u stanju da vode ni sopstvene stranke, a kamoli ozbiljnu državu kao što je Srbija.

Srbija se nalazi u teškim vremenima, okružena globalnim sukobima i ekonomskim potresima. U takvim okolnostima narod ne glasa za avanturiste, za ljude bez plana i za one koji blokiraju sopstvenu zemlju.

Aleksandar Vučić ulazi u ovu utakmicu sa pozicije lidera koji iza sebe ima merljive rezultate, konsolidovanu državu i jasnu strategiju za budućnost, dok sa druge strane terena stoji razbijena i dezorijentisana opozicija.

Epilog predstojećih izbora već se jasno nazire. Opozicija je svoj najveći poraz doživela ne na biralištima, već u protekle dve godine – u sopstvenoj nesposobnosti, sujeti i potpunom odsustvu osećaja za realnost.

Zato će izborni dan biti samo formalna potvrda onoga što svi već dobro znaju: Srbija bira rad i napredak, a odbacuje haos, ulične blokade i improvizaciju."