Vladimir Vuletić za "Kompas": "Foto-robot predsedničkog kandidata"

KOlumnu Vladimira Vuletića za "Kompas" prenosimo u celosti:

"Foto-robot, kao što je poznato iz kriminalističkih filmova, predstavlja skicu lica nepoznate osobe koju policija pravi na osnovu izjava svedoka kako bi pronašla traženu personu. Nekada je to lice pred nama ali ga ne prepoznajemo kao u onoj sceni iz filma Davitelj protiv davitelja u kojoj svedok (Radmila Savićević) na prepoznavanju eliminiše davitelja (Taško Načić) rečima: 'Ma ne on! to je naš Pera cvećar.' Baš ti obični ljudi koje svakodnevno srećemo na ulici, u autobusu, na pijaci mogu biti oni koje tražimo ali ih ne prepoznajemo jer nam svakodnevni kontekst u kome ih srećemo to otežava. Tako je i sa izborom predsednika države. U demokratijama svako ima pravo da bira i da bude biran pa čak i naš komšija sa 7. sprata, Pera iz susednog sela, ili poznanica iz druge paralelne ulice. Takvo duboko demokratsko uverenje uticalo je na to da se na glasačkom listiću za prve predsedničke izbore u Srbiji 1990. godine pojave, tada i nikada više, čak 32 imena (Tabela 1).

Printskrin/Kompas

Naravno, pravo da se neko kandiduje, a u dosadašnjoj istoriji Srbije na to se iz različitih razloga odlučilo preko 100 ljudi – neki od njih i više puta – ne znači i podjednaku šansu da se postane predsednik. Obično se kaže da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, ali iza svakog predsednika Srbije do sada je stajala partija – SPS, DS, SNS. Pa, ipak, izgleda da je partijska mašina samo neophodan, ali ne i dovoljan, odnosno presudan uslov koji čini sama ličnost predsednika ili, kako se obično kaže, njegova harizma. Postoje različite tipologije i samim tim mnoštvo tipova harizme. Važno je, zato, pitanje koji tip odgovara kom trenutku i vremenu. Milan Milutinović i Boris Tadić svakako nisu bili harizmatični na isti način kao Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić. Dok su potonja dvojica plenili harizmom moći i zaštitničkog autoriteta, prvopomenuti su emitovali toplinu i srdačnost koje su ljudima koji su glasali za njih ulivale osećaj sigurnosti.

Harizma obično dolazi do izražaja u vremenima prevrata i revolucija. O tome je najubedljivije pisao Maks Veber. Dok su birokratska i tradicionalna vlast orijentisane prema pravilima i čuvanju stabilnosti, harizmatska vlast je u tom smislu specifično revolucionarna. Ona se javlja u vremenima velikih društvenih, ekonomskih ili verskih kriza kada ljudi prestanu da veruju u postojeći poredak. Manje je važno da li je harizmatski vođa stvarno obdaren izuzetnim osobinama, a mnogo je važnije da pristalice, kao u slučaju Branimira Nestorovića – bilo zbog oduševljenja, očaja ili nade veruju da jeste.

U modernim demokratskim društvima značaj harizmatske vlasti ni izdaleka nije bitan kao ranije, ali određene primese ili elementi harizme o kojoj je govorio Veber u većoj ili manjoj meri postoje uvek. Paradoks današnje političke situacije u Srbiji sastoji se u tome što se takozvani studentski pokret, bar deklarativno, s jedne strane, zalaže za legalnu-birokratizovanu vlast (vladavinu institucija), a, sa druge strane, insistira na prekidu sa višedecenijskom tradicijom partijske i harizmatske vladavine (što su takođe ustanovljeni obrasci političkog ponašanja). Da bi se prekinulo sa nekom tradicijom, neophodna je revolucionarna sila skoncentrisana u harizmatičnom vođi, ali to se kosi sa ciljem za koji se navodno zalažu. To nije prvi put da se neki pokret nalazi pred tom dilemom. Zato se obično kaže da revolucija jede svoju decu.

Dileme postoje i u vladajućoj koaliciji. S obzirom na to da su primese harizmatske vladavine izražene kod Aleksandra Vučića postavlja se pitanje kako tu harizmu pretvoriti u nešto svakodnevno, odnosno kako je delom preneti na nekoga ko bi zahvaljujući tome bio uspešan kandidat za predsednika iza koga bi stala najjača stranka. Veber se sličnim pitanjem detaljno bavio i predstavio je šest načina na koje se harizma pretvara u nešto uobičajeno. U konkretnom slučaju to, međutim, nije od velike pomoći jer se ovde ne radi o izboru naslednika već o prenošenju harizme na kandidata za predsednika što u našem polupredsedničkom sistemu predstavlja posebno složeno i osetljivo pitanje.

U Srbiji je danas slična situacija kao u Poljskoj 2005. godine kada su jedni za drugima u kratkom roku održani parlamentarni i predsednički izbori. Prema poljskom scenariju, nakon pobede na parlamentarnim izborima Vučić bi mogao premijersku stolicu da prepusti nekom drugom, a da na predsedničkim izborima snažno podrži svog brata koji bi zahvaljujući bratovljevoj harizmi i ličnoj staloženosti pobedio već u prvom krugu. Prema drugom scenariju, nakon pobede na parlamentarnim izborima, sa pozicije premijera, Vučić bi mogao da podrži nekog od stranačkih prvaka. S obzirom na razliku između Vučićevog ličnog rejtinga i rejtinga stranke, pitanje je da li bi taj kandidat, ko god on bio, mogao da pobedi u prvom krugu, a u slučaju da u drugom izgubi ponovo bi se otvorilo pitanje vanrednih izbora bez obzira na to koliko ubedljiva bila prethodna pobeda. Treća mogućnost jeste da SNS podrži neku nestranačku ličnost ili nezavisnog kandidata što, čak i u slučaju da ona izgubi u drugom krugu, ne bi nužno izazvalo pitanje nepoverenja vladi SNS.

Kada bi pobedila na parlamentarnim izborima, 'studentska' lista bi se brzo raspala pa bi na predsedničkim izborima bilo 'krvi do kolena' oko pitanja predsedničkog kandidata čak i da njegovo ime bude unapred dogovoreno. U slučaju da na parlamentarnim izborima ne dođe do promene vlasti, a 'studenti' nastave da se bave politikom, verovatno je da bi za predsedničkog kandidata bio predložen neko sa radikalnim i revolucionarnim programom, a takvih, mada su trenutno utišani, u tom pokretu ne manjka.

Sve rečeno predstavlja samo deo mogućih scenarija posmatranih iz pozicija ključnih političkih aktera i njihovih partikularnih interesa. Iz pozicije društva rascepljenog političkom podelom bilo bi najbolje da predsednik postane neko ko bi bio distanciran u odnosu na sve političke grupe i ko bi imao poštovanje prema parlamentarnoj većini. Da se nije brzopleto upleo u politiku, takvu poziciju je mogao da ima rektor; da ih politika na bilo koji način zanima, takvu poziciju bi mogli da imaju predsednik ili neko od istaknutih članova SANU; da smo monarhija, takvu ulogu bi imao kralj; da je oborio sve rekorde, Novak bi mogao da bude nezavisni kandidat; da ima političke volje, takvu osobu bi mogli da izaberu i zajedno prećutno podrže ključni politički akteri; da živimo u Periklovo doba, možda bi i onaj komšija sa sedmog sprata imao dobre šanse. Ovako ostaje da se vidi ko su lica sa foto-robot poternica."