Vladimir Vuletić za "Kompas": "Tiha većina"

Kolumnu Vladimira Vuletića za "Kompas" prenosimo u celosti: 

"'… odasvud, drumom, prekim poljskim putevima, strmim gorskim stazama, dolaziše oni danima hoda odaljeni, prema zapovesti srdaca svojih' – Goran Petrović, Opsada crkve Svetog Spasa.

U romanu Opsada crkve Svetog Spasa, najfantastičnija scena je uznesenje hrama iznad zemlje tako da neprijatelji nisu mogli da ga dosegnu i osvoje. Zahvaljujući tome spašen je narod koji je od prvobitne uplašenosti, sluđenosti i očaja na kraju doživeo pročišćenje i duhovni uzlet. Ovaj siže Petrovićeve kultne knjige mogao bi da bude i svojevrsna alegorija na aktuelni događaj u kome se tiha većina, poklanjajući se Pojasu Presvete Bogrorodice, zajedno sa Hramom Svetog Save uzdiže iznad ovozemaljskih unutrašnjih sukoba i tako spašava Srbiju propasti.

Značaj i uloga crkve utkana je u kolektivno nesvesno ovoga naroda još od vremena kada je skovana legenda o Svetom Savi koji je pomirio svoju braću Vukana i Stefana sukobljene oko prestola. Braću su podržavale, svakog sa svoje strane, Ugari i Bugari, odnosno Rim i Carigrad. Arhimandrit Sava je sa Svete gore doneo mošti miropočivšeg im oca i nad tom relikvijom je, po predanju, došlo do pomirenja i prestanka sukoba u Srbiji. Mošti Stefana Nemanje alijas Sv. Simeona Mirotočivog su relikvija oko koje je došlo do izmirenja, a mnogi veruju da će i relikvija vezana za presvetu Bogorodicu kojoj su se vernici danima poklanjali doprineti narodnom pomirenju.

Kako god, mnogo toga je već rečeno i napisano o tom fenomenu i teško da bi se ovde imalo šta novo reći. O značaju Pojasa najcelovitije i naproduhovljenije je govorio patrijarh Porfirije prilikom dočeka i ispraćaja. Ko je imao uši mogao je da čuje i razume značaj tog događaja iz ugla onih za koje je on bitan. S druge strane, bilo je  mnoštvo odjeka i reagovanja onih kojima taj događaj nije bitan, ali ih je broj od milion ljudi koji su se poklonili Pojasu i njihovo smerno ponekad i četrnaestočasovno čekanje u koloni uplašilo. Bez želje da razumeju ili bar poštuju druge i drugačije verovanje osuli su drvlje i kamenje. Najviše pažnje, a na momente i ovacija, izazvali su, kako to obično biva, najgluplji komentari. Reč je o onima u kojima se ovo svojevrsno hodočašće i podvižništvo tumači kao fetišizacija Pojasa i otvoreno ruga navodno primitivnoj svetini koja, za razliku čak i od dece, ne zna šta je fetiš. Da stvar bude crnja to se pravda u ime nauke i prosvećenosti. Deca to naravno znaju, ali bi i odrasli, posebno ako se predstavljaju kao nekakva intelektualna elita, trebalo da znaju razliku između, na primer, fetiša i relikvije. Da podsetimo, relikvija je predmet za koji se veruje da je svet jer je pripadao osobi koja je proglašena svetom. Same po sebi relikvije – bez obzira da li su mošti, delovi odeće ili ličnih stvari svetaca, nemaju nikakvu natrpirodnu moć već im vernici ukazuju poštovanje zato što u njima bude osećanja vezana za svetitetelja ili božanstvo kome se klanjaju. Nasuprot tome, fetiš je bilo koji predmet za koji se veruje da ima sopstvenu natprirodnu moć. To može biti srećni dolar za koji kockari veruju da ima moć talismana koji će im doneti bogatstvo, amajlija za koju nosilac veruje da ga štiti od metka, ili vudu lutka koja se koristi tokom magijskih obreda. Dakle, reč je o suštinski bitno različitim stvarima čije nerazlikovanje proističe iz nepoznavanja razlike između magije i religije. To su lekcije koje deca uče u školi pa ih zato i znaju, ali ih stariji često zaborave. Da stvar bude gora time ne brukaju samo sebe, već i nauku na koju se pozivaju.

Značaj i uloga crkve utkana je u kolektivno nesvesno ovoga naroda još od vremena kada je skovana legenda o Svetom Savi koji je pomirio svoju braću Vukana i Stefana sukobljene oko prestola

Još zanimnjiviji su komentari kojima se dovodi u pitanje autentičnost Pojasa – bilo da se sumnja u verodostojnost predanja da je pripadao Mariji, bilo da se dovodi u pitanje verovatnoća da bi materijal od koga je sazdan mogao da odoli zubu vremena. Nauka nije opovrgla autentičnost Pojasa, ali jeste deo anonimnih tviter stručnjaka. Kao da bi se oni poklonili Pojasu da su sigurni u njegovu autentičnost. Jasno je, međutim, da nije problem u relikviji već u brojnosti onih koji su joj se poklonili. Kako god, osporavanje priznatih relikvija je besmisleno već i zato što njihovo poštovanje postoji od kako postoje religije, dakle oduvek. Relikvije su simboli, a simboli i rituali u kojima se izražava njihovo poštovanje predstavljaju srž svake religije. Iz tog razloga, lakše je razumeti  oživljavanje religije u savremeno doba nego aktuelnu pizmu i otpor. Ako je to imalo smisla u dok je religija imala sveukupni monopol, u savremeno doba svi ti navodni argumenti su prevaziđeni. Upravo neki od najznačajnijih sociologa svedoče da religija u savremenom svetu čak više nego ranije predstavlja dubinsku ljudsku potrebu. Za razliku od Dirkema koji je pre sto godina tvrdio da religija ima, pre svega, značajnu integrativnu funkciju za društvo, današnji sociolozi govore o važnosti religije za čoveka i njegovo uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa svetom. Religija prema Rozi, na primer, daje ljudima osećaj smisla u svetu koji sve manje razumemo. U uslovima sve većeg ubrzanja i otuđenja religija vraća veru da svet u svojoj dubini nije hladan i bezličan, odnosno da postoji nešto što sa čime možemo da komuniciramo i što nas prevezilazi i povezuje sa univerezumom. Ukratko, religija više nego ikada zadovoljava antropološku potrebu za rezoniranjem čoveka sa okruženjem. Religija, pritom, menja naš agresivan odnos prema svetu i afirmiše slušanje i duhovni odgovor. Upravo ovaj događaj potvrđuje ovakav zaključak. Za pojedince koji su stajali u redu su važni njihovi lični motivi, ali masovnost događaja pokazala je da je narod živ i da je ovo njegov odgovor na krizu modernog sveta i njenu refleksiju u Srbiji. Ko ima pravo da kaže skup od nekoliko desetina hiljada ljudi koji skakuće na Slaviji predstavlja glas naroda, a da je milion ljudi koji su prošli kroz Hram izraz zatucanosti. Ovde nije reč o tome da li je neko za vlast ili opoziciju, nego da li je za pristojnu i oko neke više vrednosti ujedinjenu Srbiju ili za podele i otimačinu oko vlasti.

Kada se religija ispravno razume, škola i biblioteka prestaju da budu alternativa crkvi kao što ni znanje ne isključuje veru. Ajnštajn je govorio da je nauka bez religije hroma, a religija bez nauke slepa. Onima koji nisu stigli dalje od kratkog kursa istorijskog materijalizma i učenja da je religija opijum za narod teško je to objasniti. Oni se boga ne boje, ali se plaše da bi pravoslavlje moglo da ugrozi njihove partikularne političke ideologije i ambicije. Zato opanjkavaju događaj kao navodnu instumentalizaciju religije optužujući državu za legitimizaciju vlasti, a vrh SPC za demonstraciju njene moći. Neobično je što tako govore upravo oni koji su do juče prorokovali skori dolazak Studenata kao bezličnog mesije i propagirali poklonjenje indeksima od kojih su stvorili prave fetiše. Verovanje u natriprirodnu moć indeksa postala je mera vernosti pumposlavlju pa sada ne mogu da shvate zašto, umesto da ljube pumpu i indeks, ljudi celivaju sveti Pojas Majke Bogorodice."