U pobedi se ne uzvisi, u porazu se ne ponizi

Da je velika šampionka Serena Vilijams ne treba trošiti reči. Ima 23 Grend slem titule u singlu, a ukupno čak 39. To su neverovatne brojke.

Ali, nije uvek Serena pobeđivala, pogotovo ne u aktuelnoj deceniji.

I posle poraza je uvek pokazivala da, prosto i jednostavno, ne zna da gubi. I to baš ne zna.

Ako uzimamo primer nekoga ko zna da gubi, tu moram da istaknemo Novaka Đokovića. Nisu ni Nadal ni Federer daleko od njega – štaviše, mnogo su bliže njemu nego Sereni – ali je Srbin jednostavno poseban u tome.

Toliko da nas često iznervira svojom reakcijom kada izgubi, gde smo mi proveli prethodnih XY sati vređajući televizor uz pominjanje imena njegovog protivnika, a on tu sada njemu ide da čestita sa osmehom na licu. Možeš misliti...

I onda čak dođe na pres konferenciju i čestita mu iz sveg srca, ne koristeći bilo kakve izgovore za svoju lošu partiju i poraz. Ma, strašno!

E sad zamislite da to uradi Serena Vilijams. Ne možete? Logično, jer se nije desilo, barem ne u skorijoj istoriji.

Nije ni moglo da se desi u njena dva izdanja na grend slemovima ove godine – prvom kolu singla na Vimbldonu i dubla na US openu – jer na konferencije za medije nije ni došla.

Serena je i za Vimbldon i za US open dobila specijalne pozivnice, odnosno pravo da bez ostvarenog uspeha učestvuje na turniru. Posle toliko godina van Tura, pa čak i za dubl, otvoreno je pitanje da li je baš trebalo to da dobije, s obzirom da je neaktivna teniserka četiri godine u trenutku pred treći Slem sezone.

Venus skoro već godinu dana u kontinuitetu dobija specijalne pozivnice a ne može da pobedi praktično nikoga. Nije ni blizu.

I sada dolazimo do problematike slučaja ovog teksta.

Okej, to jesu sestre Vilijams. Neko će reći da treba da dobijaju specijalne pozivnice do kraja života, a iako autor nekog teksta nije baš saglasan sa time, razume ugao.

Dolazak sestara Vilijams pravi mnogo veći "hajp" nego oko Maje Džoint i Hao-Čing Čan. Nije sporno, to je svakome jasno.

Ali da li mislimo da zbog toga Serena i Venus treba da urade nešto da bi se odužile turniru? Da bi dodatno ispoštovale navijače koji ih prate više od dve decenije i koji su opet došli na najveće stadione, ali i gledali ih kraj TV-a?

Da li ti navijači – koji su najbitniji deo sporta i ključ svega – zaslužuju da posle meča svojih idola čuju neku reč? Da li ti isti idoli treba da čestitaju protivnicama javno, barem iz kurtoazije?

I, na kraju krajeva, da li je toliko teško da se izađe u pres salu posle meča – a čak mogu da biraju da dođu i za dva sata ako ih mrzi odmah – i odgovori na 6,7 pitanja?

Ako je to toliki problem – a sestrama Vilijams izgleda da jeste – onda stvarno nemamo čemu boljem da se nadamo kada pričamo o tome da igrači moraju da urade nešto kako bi tenis napredovao i kako bi se izborili za svoja prava u "stogodišnjem ratu" protiv turnira i direktora.

Nije toliki problem, rekao bih, ali šta ja znam.