Bojović za B92.sport: "Nema mesta za suze"; "Bile smo mame, dojile i igrale za Srbiju"

Medalja je izmakla u utakmici za bronzu protiv Finske 75:52 (18:10, 8:18, 27:12, 22:12), ali je rezultat generacije koja je na šampionat otišla kao jedna od najmlađih ostao vredan pažnje.

Čak devet igračica bilo je iz pratećeg, 2009. godišta, a Srbija je tokom prvenstva pokazala da poseduje potencijal koji bi u godinama koje dolaze mogao da bude važan za seniorsku reprezentaciju.

Uz kvalitet na terenu, ono što je posebno krasilo ovu selekciju bili su energija, borbenost, zajedništvo i karakter.

Upravo te osobine u prvi plan ističe Miljana Bojović, bivša reprezentativka Srbije i sada trener koja je, praktično odmah po završetku igračke karijere, zakoračila u novu ulogu.

Ipak, pre svega toga, ostao je jedan težak osećaj – žal zbog propuštene medalje u Švedskoj.

"Ne mogu da kažem da smo se još uvek oporavili od poraza u borbi za bronzu. Sa racionalne tačke gledišta, svesni smo da je rezultat ove generacije veliki uspeh. Nastupali smo sa najmlađom ekipom na terenu, čak devet igračica je 2009. godište, prateće godište. Imajući to u vidu, pokazale su veliki talenat, veliku energiju i želju da se bore za nacionalni dres. Zadovoljna sam pristupom i saradnjom koju smo imali tokom celih priprema i celog EP", rekla je Miljana Bojović za B92.sport.

Od lošeg starta do borbe za medalju

FIBA

Srbija je prvenstvo otvorila porazom od Poljske, ali je upravo način na koji je ekipa reagovala nakon tog neuspeha možda najbolje pokazao karakter generacije.

"Prvenstvo smo otvorili lošim poluvremenom protiv Poljske. Uspeli smo da se vratimo u drugom poluvremenu. Nakon odrađenog sastanka pred meč sa Letonijom, naša igra je krenula uzlaznom putanjom. Krasila nas je energija, borbenost, požrtvovanost i nesebičnost", ističe Bojović.

Ta energija bila je posebno vidljiva protiv Španije, jedne od najvećih sila evropske ženske košarke u mlađim kategorijama. Srbija je u taj duel ušla bez kalkulacija, sa jasnim ciljem da pobedi.

"Španija i Francuska su velesile u mlađim kategorijama, njihov sistem i način na koji neguju mlađe kategorije je prepoznatljiv i to daje kvalitet. Španija je imala impresivne rezultate do našeg meča, ali mi u utakmicu nismo ušle ni sa jednom drugom idejom osim da pobedimo. Spremili smo se, devojke su tako igrale, išli smo na pobedu."

Srbija je dobro počela, kontrolisala prvu četvrtinu, ali je u nastavku do izražaja došla fizička nadmoć Španije.

"Dobro smo počeli, kontrolisali prvu četvrtinu, ali nismo imali snage da se celu utakmicu nosimo sa fizički dominantnijom Španijom. Stvarno sam prezadovoljna devojkama. U pitanju je jedna kvalitetna generacija, i što se tiče košarke i karaktera. Preponosna sam i zahvalna što sam imala priliku da radim sa ovom generacijom."

Bronza je izmakla, ali nema mesta za suze

FIBA

Posle poraza od Španije usledila je utakmica za treće mesto. Sa druge strane bila je Finska, selekcija koja je dve godine ranije, sa generacijom 2008. godišta, osvojila evropsku titulu.

Srbija nije uspela da pronađe odgovor na fizičku igru protivnika, a jedan podatak posebno je odredio utakmicu – čak 24 ofanzivna skoka Finske.

"Generacija Finske, 2008. godište, osvojila je titulu pre dve godine i radi se o veoma kvalitetnoj ekipi. One se tamo nisu našle slučajno, imaju kvalitet. Fizički su bile jake i mi smo se sa tim teško nosili. Bile smo emotivno i fizički istrošene da bismo izdržali ritam koji nosi utakmica za bronzu."

Bojović, nekada plejmejker Barsleone, Olesea, Rivasa, Košica, Fenerbahče, Burža, Polkovica o Partizana.  smatra da je upravo skok bio jedan od ključnih razloga zbog kojih Srbija nije uspela da dođe do medalje.

"Ključni momenat je bilo to što smo im dozvolili 24 ofanzivna skoka i stvarno je teško pobediti takav meč sa tim brojkama. Devojkama je stvarno teško pao poraz, moram da priznam. Stvarno su želele tu medalju, ali nemaju za čime da žale. Pre svega, jer su dale sve od sebe i ovo je trenutno bio naš maksimum. Napravile su veliki rezultat, izborile plasman na SP."

Za mladu ekipu četvrto mesto nije kraj, već početak jednog mnogo važnijeg procesa. Plasman na Svetsko prvenstvo ostao je kao konkretna nagrada za sve što su uradile tokom turnira.

"Nema mesta suzama. Rekla sam im da sa osmehom treba da izađu iz svlačionice, da budu ponosne na sebe kako su iznele i pripreme i ceo turnir. To su devojčice koje su svaki trening odradile maksimalno i njihovo ponašanje van terena bilo je primereno. Sve to je razlog da budu ponosne na sebe."

"Ne smemo da budemo mirni"

FIBA

Za Bojović, međutim, rezultat u Švedskoj ne treba da bude razlog za opuštanje, već upravo suprotno – signal da se sa talentovanim igračicama mora još ozbiljnije raditi.

"Ovo EP je pokazalo da imamo dosta talentovanih igračica u mlađim kategorijama i ne samo u 2009. godištu. Ali pokazalo je i da ne možemo da budemo mirni, već da sada treba da damo svoj maksimum, da se posvetimo tim devojčicama i da im pružimo znanje i rad kako bi one dalje napredovale i kasnije postale igračice seniorske selekcije."

Cilj je, kaže, mnogo širi od jedne medalje u juniorskoj konkurenciji.

"To je cilj, da dobijemo što više devojaka koje sutra treba da nose nacionalni tim i da nas obraduju na tom najvišem nivou takmičenja."

U tom procesu važnu ulogu imaju i ljudi koji su nekada sami nosili dres reprezentacije, a danas znanje prenose novim generacijama.

Bojović je tokom igračke karijere prošla kroz brojne izazove, osvajala medalje i bila deo generacije koja je donosila velike rezultate srpskoj košarci. Danas je, međutim, na drugoj strani, ona je ta koja vodi, usmerava i uči.

"Volim svoj posao, volim da radim sa ovim devojkama. Biti trener je mnogo teže nego igrač. Svaki uspeh donosi mnogo više emocija nego kada ste igrač. Sve se proživljava na mnogo višem nivou, jer je odgovornost veća. I vremenski je zahtevnije, ali kada vidim da je dete napredovalo, da usvaja savet od trenera, onda sve zapravo ima smisla."

FIBA

Upravo odnos sa igračicama za nju je važniji od rezultata.

"Kao igrač imala sam bogatu karijeru, ali u trenerski poziv nisam ušla sa ciljem da ostvarim nešto što bi se merilo rezultatom. Cilj mi je odnos sa igračicama i njihov napredak, pružanje znanja. Ako uz to budu došle medalje, pre svega sa reprezentacijom, radovaću im se jako, ali to nije nešto što me vodi na ovom putu."

Prvi klub koji je kao trener vodiča bio joj je Partizan, uključena je rad sa mlađim selekcija, a vrlo brzo stigao je i poziv Miloša Pavlovića da se priključi stručnom štabu seniorske reprezentacije.

"Imala sam sreću da moj prvi klub bude Partizan, ali ja sam praktična u životu – ukazala se prilika i ja sam je iskoristila. Nisam se uplašila, iako je veliki klub. Emotivno sam sve podnela sa adrenalinom, ali racionalno, samo sam htela da znanje koje imam prenesem na devojke u Srbiji. To je bio prvi motiv", priča 39-godišnja Miljana.

A onda je usledio i poziv za rad sa seniorskom reprezentacijom.

"Nisam očekivala, posebno ne ovako rano u trenerskoj karijeri. Stvarno sam prezahvalna na šansi. Miloš je fenomenalan trener, mogu od njega mnogo da naučim. I za ovih nekoliko okupljanja koje smo imali, mnogo toga sam naučila i primenila kod sebe."

Nova generacija, nova pravila

Prelazak iz igračkih u trenerske vode doneo je Bojović i suočavanje sa generacijama koje odrastaju u potpuno drugačijem vremenu.

Mobilni telefoni, društvene mreže i tehnologija sastavni su deo njihovog života, ali trener smatra da je važno pronaći granicu.

"Svaka generacija ima svoje karakteristike i jedini način da se radi sa njima jeste da se ta generacija prihvati takva kakva jeste. Da se mi kao odrasli prilagodimo njima."

Bojović posebno ceni samopouzdanje novih generacija.

"Ja sam oduševljena svakom novom generacijom koja dolazi, toliko su samopouzdane, samouverene, znaju šta žele i volela bih da su to bile i karakteristike moje generacije kada smo mi imale 18 godina."

Ipak, postoji i druga strana.

"Ometajući faktor na tom putu može da im bude tehnologija, mobilni telefoni, društvene mreže, jer to pomera i smanjuje njihov fokus. Nije to ništa što je nepopravljivo, što one ne mogu da promene, samo im je potrebno pravo usmerenje."

Na Evropskom prvenstvu pravila su zato bila jasna – tokom odmora telefoni nisu bili dostupni igračicama.

"Treba u nekim granicama uvesti nova pravila što se tiče tehnologije. One još uvek su mlade i ne razumeju koliko su san i odmor potrebni da bi se na terenu dao maksimum. U terminima povečerja i kada treba da se spava, mi smo im uzimali, odnosno one su nam predavale telefone, da bi se što bolje odmorile i sačuvale svoje zdravlje."

Ipak, nije bilo potrebe za strogim kaznama ili pregovorima.

"To je bila naša metoda, ali one su bile odgovorne. Sa njima nije moralo da se pregovara, poštovale su pravila."

"Nisam za ekstremnu rigidnost"

FIBA

Bojović priznaje da nema dugogodišnje trenersko iskustvo, ali upravo zbog toga ne želi da kopira modele po kojima su radili treneri iz njene igračke generacije.

"Nemam fiksno određen model po kojem radim. Svakoj igračici pristupam individualno, pokušavam da je razumem i tako pokušavam i da joj pristupim, kako bi ona sutra mogla da bude najbolja verzija sebe".

Za nju ne postoji univerzalna formula.

"Nekada to zahteva da se bude stroži, a nekada da budeš drugar. Nije mi strano ni jedno ni drugo. Moj metod je razgovor, posmatranje i da im na osnovu toga pristupim individualno."

Njena generacija odrastala je uz drugačiji sistem.

"Nama se pristupalo sa kaznom, sa rigidnim pravilima, sa moranjima. Ne smatram to ni pogrešnim niti ispravnim, jednostavno, takvo je bilo vreme, takvi su bili treneri. To je donosilo rezultat, ja sam bila deo te generacije koja je donosila zlata, a kada donesete medalju, onda se podrazumeva da takav sistem radi."

Ipak, iskustvo je donelo i promenu pogleda.

"Sa ovim iskustvom i godinama, nisam za neku ekstremnu rigidnost. I mi treneri se menjamo, učimo, ali sada, u ovoj fazi karijere, sam za neki nežniji i neutralniji pristup, posebno što radim sa devojkama."

Generacija koja vraća dug košarci

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Bojović danas nije jedina bivša reprezentativka koja je ostala u košarci. Jelena Bruks je tim menadžer seniorske reprezentacije, Tina Krajišnik je sportski psiholog, dok je Sonja Vasić angažovana u Olimpijskom komitetu Srbije.

Za Bojović je posebno emotivno što ponovo radi sa ljudima sa kojima je nekada delila teren.

"Sjajno mi je da vidim sva ta imena, da mogu da radim sa njima i nakon igračke karijere. Poznavala sam ih na terenu, znam kakvi su karakteri. Sada imamo priliku da vraćamo košarci ono što je ona nama dala."

Posebno ističe ulogu Ane Joković u tom procesu.

"Ana Joković stvarno radi fenomenalnu stvar, svi smo mi tu, jer nas je ona negde prepoznala kroz igračke, ali i funkcionerske dane. Puno mi je srce kada vidim te devojke koje žele da vrate košarci, iz čiste ljubavi i nesebičnog interesa"

Majčinstvo kao još jedan deo velike sportske priče

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Miljana Bojović i Jelena Bruks svojevremeno su pokazale da vrhunski sport i majčinstvo ne moraju biti nespojivi. Obe su 2019. godine na pripreme reprezentacije pored EP stigle svega nekoliko meseci nakon porođaja.

Za Bojović je taj period bio zahtevan, ali i jedan od onih na koje je danas posebno ponosna.

"Jelena i ja smo jako želele da igramo za reprezentaciju, u isto vreme smo postale mame. To uopšte nije bio lak period, ali naš sistem podrške je pomogao da se posvetimo košarci u tim trenucima."

Morale su da pronađu način da istovremeno budu maksimalno posvećene reprezentaciji, ali i svojoj deci.

"U tom trenutku smo obe i dojile, uspevale i da na treningu damo svoj maksimum, da se posvetimo ekipi, a opet i da budemo roditelj i partner. Kad sve ovako stavite na papir, stvarno zvuči kao nemoguća misija", kaže Bojović.

Ipak, jedna stvar bila je presudna – podrška.

"Podrška je najvažnija i neophodna. I posle svega toga, mogu da kažem da sam posebna što sam žena. Nijedne sekunde nisam pomislila u smeru kajanja, a kamoli da sam osetila da sam zažalila. Kada nešto želim u životu, stvarno se posvetim. Ja sam u tom trenutku želela da igram za nacionalni tim i budem mama. Nikada nisam osetila kajanje što sam bila na oba polja. Ponosna sam na taj period."

Najteži trenutak – povreda pred EP 2019.

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Ipak, upravo 2019. godina donela joj je i jedan od najbolnijih trenutaka karijere. Povredila se dan pre Evropskog prvenstva koje je trebalo da igra pred domaćom publikom u Zrenjaninu i Beogradu.

"Moram da priznam, to mi je bio najteži trenutak u karijeri. Povreda dan pred prvenstvo, ali ja sam u tom trenutku imala 31 godinu i dete i sport me je već naučio da se nosim sa raznim borbama."

Vremenom je, međutim, shvatila da je upravo sport pripremio za takve situacije.

"Iako je bio težak trenutak, znala sam da će proći. Porodica mi je pomogla da shvatim da košarka, koliko god je volimo, nije najvažnija stvar u životu. Koliko god to sve bilo teško, sada sam i zahvalna što su postojali, jer su me mentalno spremili za život."

Zato i danas bez dileme preporučuje deci da se bave sportom.

"Svakom bih preporučila da se bavi sportom, jer gradi samouverene i samopouzdane osobe i priprema čoveka za sve ono što dolazi posle sporta."

"Kasija nije bila zadovoljna što se mama vratila bez medalje"

FIBA

I dok je Miljana u Švedskoj pokušavala da svojim igračicama objasni da četvrto mesto nije neuspeh, kod kuće ju je čekala sedmogodišnja Kasija.

Za nju je medalja ipak bila važna.

"Kasija takođe nije bila zadovoljna što se mama kući vratila bez medalje, ali bila je radosna što sam se vratila", kaže Miljana kroz osmeh.

Kasija je, kako kaže Miljana, dete koje je odraslo uz košarkaške terene.

"Velika je to devojčica, ima sedam godina. Nije bila srećna što sam morala da odsustvujem zbog priprema i EP, ali sve se zaboravi kad se mama vrati kući. Ona je dete koje odrasta pored terena, voli košarku. Voli da gleda i moje utakmice, tako da uživam sa njom".

Za sada, međutim, ne trenira košarku.

"Ne trenira još uvek košarku, na individualnim je sportovima, ali će se sigurno u nekom trenutku uključiti u kolektivni sport. Nadam se da će njen izbor biti košarka."

Od reprezentativke do trenera, od medalja do rada sa najmlađima, od majčinstva do nove karijere – put Miljane Bojović sada ulazi u novu fazu. I ako je nešto jasno posle prvog velikog izazova na klupi, onda je to da rezultat više nije jedino merilo.

Jer njen cilj je mnogo jednostavniji, ali dugoročno mnogo važniji, da devojčice kojima danas prenosi znanje sutra postanu devojke koje će nositi dres Srbije.