Drama u loži Humske, karma poput bumeranga i "obezglavljeni" Saša Ilić

Revanš Partizana i Hetafea bio je utakmica koju nije bilo moguće samo odgledati. Morala je da se proživi. A kada je sve završeno, ostao je onaj dobro poznati osećaj: opet je malo falilo.

Partizan je pobedio Hetafe 2:1, ali nije bilo dovoljno. Onih 1:3 iz Madrida ostalo je kao kamen oko vrata crno-belih i četvrtu godinu zaredom poslao crno-bele u evropsku izolaciju.

A moglo je. Baš je moglo. Jer Hetafe nije izgledao kao nepobediva tvrđava.

Partizan je u revanšu imao energiju, publiku, prilike, momentum i rezultat koji je dugo držao živim nadu da je veliki preokret moguć.

Ali evropski fudbal ima jednu ružnu osobinu – pamti samo ono što si uradio, a ne ono što si mogao.

Zato će se ovaj dvomeč pamtiti po propuštenim prilikama. Ali i još po nekim drugim stvarima.

1. Nije lepo smejati se tuđoj nesreći

Pre nego što je Partizan izašao na teren, Humska je već bila u fudbalskom programu. Na laptopovima i telefonima pratio se revanš Viktorije Plzenj i Crvene zvezde.

Kako su crveno-beli primali golove, tako je sa tribina Partizanovog stadiona stizala sve glasnija reakcija.

Treći gol – slavlje. Četvrti, iz penala – ludilo.

Gotovo ceo stadion podigao je ruke, a ono "oooooo" koje se prolomilo Humskoj jasno je govorilo koliko su navijači uživali u propasti najvećeg rivala.

Peti gol je ponovo ispraćen slavljem. A onda i šesti, koji je poništen.

Sve je to deo navijačkog folklora. Rivalstvo bez toga verovatno i ne bi bilo rivalstvo.

Ali fudbal ume da bude ciničan. Jer, nekoliko sati kasnije, karma je stigla poput bumeranga.

Partizan je pobedio Hetafe 2:1, ali nije prošao dalje. Falio mu je samo jedan gol.

I tako je radost zbog Zvezdinog debakla ostala praktično jedina prava radost sa te večeri.

Razumljiva u navijačkom smislu. Ali premala kao uteha, jer "grobarima" ostaje bolna činjenica da je njihov tim ostao bez Evrope četvrtu godinu uzastopno.

Uostalom, lepo je rečeno u kultnom filmu "Mrtav 'ladan":

"Nije lepo smejati se tuđoj nesreći".

2. "Grobari" obezglavili Sašu Ilića

Južna tribina je napravila ono što najbolje zna: pesma, koreografija, bezrezervna podrška. Ali i već na početku – neverovatna scena.

Planirana je "šetalica" sa likom Saše Ilića, kao još jedan gest podrške treneru i klupskoj legendi. I onda je krenulo po zlu.

Tkanina se umotala baš u predelu vrata. Jedni su vukli odozgo, drugi pokušavali odozdo, svako je imao svoju ideju kako da se problem reši.

Problem se nije rešavao. Naprotiv.

Vrat je na kraju pukao i Saša Ilić je ostao "bez glave".

Srđan Stevanović/Starsport

Bizarno? Jeste. Ali je u tom trenutku izgledalo gotovo proročanski.

"Grobari" su, sasvim slučajno, možda nacrtali ono što će biti jedna od najvećih tema posle utakmice.

Obezglavljeni trener. Obezglavljen Partizan?

Videćemo.

3. "Ljudi, zovite Hitnu!"

Negde oko 30. minuta utakmice, u novinarskoj loži na Istoku – drama.

"Ljudi, zovite Hitnu, čovek je pao!"

Nije bio deo utakmice. Nije bila reakcija na neki duel. Nije bio navijač koji je previše emotivno doživeo poništeni gol.

Starijem gospodinu, čoveku koji decenijama radi na stadionu Partizana, pozlilo je neposredno nakon što je crno-belima poništen pogodak.

To je jedan od onih ljudi koje verovatno većina publike ni ne primećuje. A tu je na svakoj utakmici. I kada je decembar, debeo minus, protiv Javora, Lučana ili IMT-a. On je uvek bio tu.

Deli protokole, sastave, radi svoj posao. A ovog puta je kolabirao.

Srđan Stevanović/Starsport

Na stadionu je bilo toliko glasno da Hitna pomoć pozive nikako nije mogla da čuje. Istočna tribina je čak počela da skandira: "Hitna! Hitna!"

Srećom, pomoć je stigla na vreme.

Lekari su se popeli u ložu, pružili mu prvu pomoć, a potom su ga dvojica snažnih navijača odnela na kolicima.

Ali onda detalj koji je možda najviše ostao u sećanju. U rukama je i dalje držao – protokole.

Čak i dok su ga odnosili, čovek čiji je posao da ih deli novinarima nije ih ispustio ni tada.

Kao da posao mora da se završi. Bez obzira na sve.

4. Aplauz za aplauz

Ovo je možda bio najlepši trenutak cele večeri. Ne gol, šansa ili koreografija, već prosti i iskreni aplauz.

Partizan je imao poslednju priliku. Erik Kojzek je mogao da donese produžetak nade, ali nije. Švajcarac je svirao kraj.

Igrači su popadali po terenu, nisu više imali šta da daju. A onda su ustali i videli 28.247 ljudi na nogama.

Aplauz i stoјеće ovacije. Za igrače, Sašu Ilića, pokušaj čuda i sve što su ostavili na terenu.

U trenutku kada bi bilo potpuno očekivano da sa tribina krenu zvižduci, krenuo je aplauz. I trajao.

To nije česta slika na ovim prostorima, naročito ne posle eliminacije. I zato je vredela mnogo više od bilo koje koreografije.

Navijači Partizana su ove večeri pokazali da umeju da budu i podrška kada je najteže.

Za razliku, pak, od pristalica Crvene zvezde koji su i posle Hapoel Ber Ševe i nakon eliminacije od Viktorije Plzenj odbili da pozdrave svoje igrače i oterali ih od tribine.

5. Partizan mora da shvati

Za kraj, ono najteže –Partizan je opet ostao bez Evrope i to četvrti put zaredom. I svaki put kao da postoji isti scenario.

Sada već hronično nedostaje jedan gol, jedna odbrana, šansa i bolja odluka u odsudnom momentu.

U Madridu: dva primljena gola sa igračem više. Prečka Žea, stativa Čumića, zicer Roganovića.

U Beogradu: minimalni ofsajd Stefana Milića, velika šansa Čumića, ko zna koji po redu olako primljeni gol i još dosta propuštenih prilika.

Srđan Stevanović/Starsport

To je Evropa. Nema popusta. Ne zanima je što si imao atmosferu, bio bolji u revanšu ili "da si mogao".

Računa se samo ono što si uradio i Partizan mora da postane svestan toga.

Posebno u trenutku u kom se nalazi – kada su organizaciona i finansijska situacija sve teže, a evropski plasman nije samo sportski cilj već i egzistencijalno važna stavka.

Protiv ovakvih rivala moraš da budeš gotovo savršen. A Partizan to već godinama nije.

Zato će ostati pitanje:

Da li je Hetafe izbacio Partizan ili je Partizan, još jednom, sam izbacio sebe?

Sofascore