Ovo su heroji u koloni vernika koji čekaju da celivaju Pojas Presvete Bogorodice FOTO/VIDEO

U toku čitave noći, sve do ranih jutarnjih časova, mogle su se videti nepregledne i neprekidne kolone hiljada vernika koje su iz tri pravca vodile do Hrama Svetog Save na Vračaru.

Sedam sati čekanja u dugoj koloni vernika u gotovo svakoj drugoj situaciji bi značilo umor, nestrpljenje i odustajanje. Ali za jednu trudnicu Saru u osmom mesecu i jednog devetogodišnjaka Dimitrija to vreme pretvorilo se u nešto sasvim drugo – u priču zbog koje su postali tihi heroji te noći, a kroz njihov primer postali prava slika vernika koji se već sedmi dan čekaju i kolometarskim kolonama kako bi se poklonili Pojasu Presvete Bogorodice.

Svako ko je prilazio Svetosavskom platou morao je da se najpre potrudi da nađe začelje kolone, jer se kolona vernika uvijala oko Hrama iz okolnih ulica.

B92.net

Kada smo konačno pronašli kraj te kolone, to je značio početak dirljive priče koja vraća veru u ljudsku dobrotu, empatiju i Božju promisao u ljudskim životima.

Dok su drugi tražili snagu da izdrže, Sara i mali Dimitrije postali su oni koji su snagu davali drugima.

Prepoznali su se u sekundi. Sara je otkrila Dimitriju da nosi dečaka i da je želja njenog supruga da isto tako nazovu njihovog budućeg sina, ali da se ona koleba.

Upravo njih dvoje, za koje bi verovatno svi bez razmišljanja rekli da bi prvi trebalo da prođu preko reda, nisu tražili nikakvu prednost. Ostali su tu, među ljudima, i baš zato kao da su postali nešto mnogo više od običnih ljudi koji čekaju u redu.

B92.net

I kad je veče već odavno progutalo ulice koje vode do Hrama, umor je polako stizao svakoga ko je satima stajao, i baš u tom trenutku pogled ka njima je donosio odgovor - ostajemo do kraja.

Dimitrije je više puta koračao pored kolone, mereći koliko je ostalo do cilja.

"Još malo imamo, možda dva, tri, sata", govorio je. 

Ali, nije to bilo samo dečje ohrabrenje. Izgovarao je to kao neko ko i sam vodi svoju malu bitku sa umorom.

A Sari su na gotovo svakih desetak minuta prilazili ljudi i govorili istu rečenicu:

"Ali, vi možete preko reda, jer ste trudni".

Iako niko ne bi imao zamerku, niti bi iko rekao jednu reč, Sara je svaki put samo blago odmahnula glavom.

"Ne, hvala, dobro sam. Želim da čekam". 

Nije u tome bilo tvrdoglavosti, nebrige prema sebi i budućem detetu, već više nečega što se teško opisuje – osećaja da je došla sa istom željom i istom nadom kao i svi ljudi koji su tu stajali satima.

"Ovo je tako važno za sve žene, jer mi ne možemo na Svetu Goru. Ovo se dešava sad i ko zna kad opet", rekla je ona.

Poseta patrijarha i igumana Jefrema

Baš kako i uvek iznenađenje naiđe u trenutku kad se najmanje čovek nada, ovoj skupini vernih ljudi usledila je iznenadna poseta. U koloni je zavladala tišina, a razlog je bila poseta patrijarha Porfirija, koji svake noći obilazio nepregledne redove vernika.

Zajedno sa igumanom manastira Vatoped Jefremom, projezdio je ulicama oko Hrama, i nije krio oduševljenje.

"Ovo treba snimiti koliko ljudi je tu", rekao je on, deleći blagoslov okuljenom narodu.

Kako su sati prolazili, ljudi su se zbližavali, delili vodu, hranu, ali i emocije, životne priče...nudili jedni drugima čuvanje mesta u redu zarad privremenog predaha.

Vernici koji stajali u nesporednoj blizini trudnice i dečaka neprestano su im nudili svoje slatkiše, ali bezbroj puta izrazili divljenje za njihovo strpljenje.

"Ako ova žena i ovo dete mogu ovoliko da izdrže, izdržaćemo i mi", rekao je sredovečni gospodin dok je već isticao peti sat čekanja u redu. 

Ono što je možda najviše diralo dušu nije bio samo broj ljudi, ni sati čekanja, već atmosfera koja je vladala među njima. Nije se čulo negodovanje, nije bilo ljutnje ni nervoznih pogleda na sat. 

Umesto žalbi, među ljudima se osećala neka tiha radost, i svi su svesni da prisustvuju nečemu što se ne događa svakoga dana i što se dugo pamti. 

B92.net

Strpljenje koje postaje  blagoslov

Čak ni oni koji su povremeno prolazili preko reda nisu izazivali nezadovoljstvo među okupljenima. Niko nije brojao ko je ispred, a ko iza sebe ostavio nekoliko mesta. Te noći kao da su ljudi došli sa jednom zajedničkom mišlju – da su stigli tamo gde su želeli da budu i da čekanje, ma koliko trajalo, nije teret već deo puta do trenutka koji su dugo priželjkivali.

Možda te noći ljudi nisu zapamtili koliko su tačno čekali. Možda neće pamtiti ni sate ni umor. Ali će pamtiti dečaka koji je strpljivo stajao sedam sati i trudnicu kojoj su nudili da prođe preko reda, a koja je odlučila da ostane među svima ostalima.

Jer ponekad se u najdužim redovima ne vidi samo čekanje niti čeka jesam susret.. Vidi se i koliko ljudi mogu da budu bliski jedni drugima, čak i kada se prvi put sretnu. Nekada se tamo rode i priče koje traju mnogo duže od jedne noći.

B92.net

A kada je posle sedam sati čekanja noć već duboko zagazila, desio se trenutak koji je mnogima oko njih izmamio osmeh. SPre nego što dočekali da uđu u Hram i konačno celivaju Pojas Presvete Bogorodice, a potom nastave svoj put, Sara je pogledala Dimitrija, dečaka koji joj je tokom cele večeri bio društvo, snaga i osmeh u najdužim satima čekanja, pa mu rekla da je donela odluku. 

"Definitivno zvaće se Dimitrije. Javila sam suprugu da pristajem na to ime", rekla je ona.

I na kraju, ostala je slika koja je nekako obuhvatila sve što se te večeri dešavalo. Sara i mali Dimitrije nisu bili samo dva izdvojena lika u koloni vernika – oni su postali njena najčistija slika. U njihovom strpljenju, u tihom bodrenju i u jednostavnoj dobroti koja nije tražila ništa zauzvrat, ogledali su se svi koji su satima stajali zajedno - zdravi i bolesni, mladi i stari, pa čak i vernici i nevernici.