Kako nas usamljenost ubija

Tako neko može namerno da se izoluje i da se oseća sjajno, navodi profesor Robert Valdinger, ali usamljenost je sasvim subjektivan doživljaj, jer činjenica je da se može biti usamljen i u gomili. Može se biti usamljen u braku, kao što možemo biti veoma zadovoljni i ne osećati se usamljeno na vrhu planine.

Počevši od 1950-ih pa sve do danas, napominje profesor, ljudi su sve manje ulagali u druge ljude. U nekim studijama, čak 60 odsto ljudi će reći da se osećaju usamljeno većinu vremena. A najniže procene pokazuju da 30–40 posto ljudi kaže da se oseća usamljeno.

Mladi od 16 godina do 24 godine su najusamljenija starosna grupa, a opet, među starijim osobama postoji porast usamljenosti, posebno kada ljudi gube prijatelje, gube partnere. Ali usamljenost je rasprostranjena širom sveta, u svim starosnim grupama, svim društvenim slojevima, svim demografskim kategorijama.

Postoji toliko mnogo faktora koji su odgovorni za ovu epidemiju usamljenosti, smatra profesor Valdinger. Oni nisu počeli sa digitalnom revolucijom. Usamljenost je bila u porastu, kao što znamo, barem od 1950-ih, delimično zbog toga što smo postali mnogo mobilnije društvo u kome se porodične i prijateljske mreže prekidaju jer se ljudi sele radi posla i drugih vrsta mogućnosti poput obrazovanja.

S jedne strane to je donelo određene prednosti, ali nas je odvojilo od tkiva pripadnosti sredini u kojoj smo rođeni i u kojoj smo proveli veći deo života.

Takođe, kada je televizija ušla u naše domove, došlo je do opadanja angažovanja u društvenim kontaktima. Ljudi su manje izlazili, ređe su izlazili u restorane, na zabave, zajedničke skupove. Ređe su pozivali prijatelje i rodbinu u goste.

Čini se da je sve to doprinelo našoj sve većoj nepovezanosti i našem rastućem osećanju usamljenosti. S dolaskom digitalne revolucije situacija se još više pogoršala, jer nas sve duže druži prikovane za ekrane, zahvaljujući softverima koji su posebno dizajnirani da privuku i što duže zadrže našu pažnju i drže nas podalje od ljudi do kojih nam je stalo.

Profesor Valdinger navodi rad Džulijane Holt-Lanstad, koja je proučavala usamljenost i otkrila da je ona podjednako opasna po naše zdravlje kao i pušenje pola kutije cigareta dnevno. Smatra se da je stres jedan od glavnih uzroka narušavanja fizičkog zdravlja koji dolazi od usamljenosti, ali verovatno postoje i drugi uzroci.

Pored toga, istraživanje pokazuje da ljudi koji su usamljeni u kasnijem životnom dobu imaju brži pad kognitivnih sposobnosti, tako da ovaj isti proces povećanog ili smanjenog stresa utiče na starenje našeg mozga. I mnoge druge studije pokazuju da je jedini izbor koji možemo da napravimo i koji će nas najverovatnije održati na dobrom putu blagostanja – da ulažemo u naše odnose sa drugim ljudima.