Totalni raspad; Životi ne vrede ništa, vojnici beže

Jedan vojnik, kodnog imena Majak (34), bio je stanovnik Žitomirske oblasti koji se sam prijavio za regrutaciju i raspoređen je u jednu od brigada Desantno-jurišnih snaga (DJS). U skladu sa njegovom željom, raspoređen je na dužnost vozača u samostalnoj izviđačkoj jedinici. 

Po završetku osnovne vojne obuke, Majak je izvršavao borbene zadatke na pravcu ka Kursku. U početku je sve bilo u redu, ali su kasnije borci počeli da se šalju kao pojačanje na druge linije fronta.

"Tako sam počeo da izvršavam pešadijske ili izviđačke zadatke”, priča Majak, "što je značilo da više nisam bio na svom položaju."

Tokom borbenih zadataka, sve više se razočaravao u komandu. Vojska je, kako kaže, primenjivala "sovjetski pristup" ratovanju, pokazivala nespremnost da razume savremene ratne okolnosti i obezvređivala je živote ljudstva.

"Dobijali smo zadatke koje zapravo nismo mogli da izvršimo", kaže on, i nastavlja: "Nije bilo podrške — ni iz vazduha, ni od artiljerije, ni od minobacača. A to je, zauzvrat, dovodilo do ogromnih ljudskih gubitaka."

Nakon jedne takve akcije u novembru 2024. godine, vojnik je konačno shvatio da, ako želi da spase sopstveni život, mora da napusti jedinicu. I nije bio prvi koji je došao do tog zaključka: pet pripadnika njegove jedinice samo na tom sektoru fronta već je bilo otišlo.

Sačekavši pravi trenutak, Majak je ubacio svoje stvari u vozilo koje je prethodno zaplenio od neprijatelja i odvezao se iz ruskog grada Sudže, gde je jedinica tada bila stacionirana, ka drugom gradu. Tamo je pozvao saborce, rekao im gde je ostavio vozilo i minibusom krenuo za Kijev.

Majak je godinu i po dana živeo u prestonici. Radio je razne poslove, ali je istovremeno razmišljao o povratku u službu – tražio je novu jedinicu koja bi mu odgovarala. 

Čak je obavio i nekoliko razgovora, ali te brigade nisu ulivale poverenje. Priznaje da su mu pre svega bili važni pristupi komande jer nije želeo da mu se iskustvo ponovi.

Nakon saveta prijatelja i poznanika, odlučio je da konkuriše za Treći armijski korpus. U maju 2026. godine prošao je razgovor, a u junu se vratio u službu – u PVO raketni puk "Trojka".

NV.ua navodi da u ukrajinskoj vojsci postoje stotine ovakvih priča.

Drugi vojnik Dviž je naveo da je odnos prema osoblju je bio veoma loš", dpdajući da "životi vojnika nisu vredeli ništa. Imovina je bila vrednija komandi od ljudi.“

Rekao je i da njegova komanda uopšte nije slušala potčinjeno osoblje, uključujući i narednike. Kad bi nešto odlučili, moralo je da se uradi.

U to vreme, Dviž je služio u Harkovskoj oblasti, i u takvim novim uslovima je uspeo da izdrži četiri meseca. Njegovi drugovi su podnosili izveštaje za premeštaj u druge jedinice, ali nikome nije bilo dozvoljeno da to učini. Tako su, jedan po jedan, ljudi počeli da beže. 

Dviž je odlučio da uradi isto — 30. maja je spakovao stvari i napustio mesto raspoređivanja.