Ušao je u stan svojih predaka i otkrio jezivu istinu: "Ovde je stajao krevet mog brata"

Brojni su ljudi koji su prelazili prag berlinskog stana na četvrtom spratu. Ovde, u Rozenhajmerštrase 40, sedeli su na kauču i za kuhinjskim stolom, gledali kroz prozor i prepuštali se svojim snovima.

Mari Rolshoven od 2007. godine živi ovde sa svojom porodicom.

"Ne napušta vas osećaj da prelazite prag preko kojeg su i prethodni stanari poslednji put prešli", kaže ona. Jer zna: ovde su nekada živeli Jevreji - i niko od njih nije preživeo nacističko doba.

Proterani iz sopstvenog doma

Posle dolaska nacista na vlast u januaru 1933. godine brzo je postalo jasno da se Jevreji u Hitlerovoj Nemačkoj smatraju "građanima drugog reda". Više se nije podrazumevalo ni pravo na stanovanje.

"Od pripadnika naroda svesnog svoje rasne pripadnosti ne može se očekivati da živi zajedno sa Jevrejinom", pisalo je 18. septembra 1938. godine u nacističkom partijskom listu "Felkišer beobahter". Zbog toga se vanredni otkaz ugovora o zakupu stana smatrao zakonitim.

Dana 30. aprila 1939. godine donet je zakon kojim je propisano da jevrejski zakupci i vlasnici moraju da napuste svoje stanove i presele se u zgrade koje su odredile vlasti. U nacističkom žargonu te zgrade nazivane su "jevrejskim kućama".

Hitlerov ministar propagande Jozef Gebels zapisao je u svom dnevniku: "Glavno je da glavni grad Rajha bude očišćen od Jevreja; i neću mirovati ni odmarati dok taj cilj ne bude u potpunosti ostvaren."

"Ovde je nekada stajao krevet mog brata"

Odvedeni su i stanovnici Rozenhajmerštrase. To su ljudi čiju sudbinu Mari Rolshoven želi da sačuva od zaborava. Zato je 2016. godine, zajedno sa svojom majkom, koja je u međuvremenu preminula, i jednim prijateljem, osnovala inicijativu Denk Mal Am Ort (DMAO), nadahnutu amsterdamskim projektom "Open Jewish Homes".

Ideja je da se ljudi pozovu na mesta na kojima se nekada odvijao njihov svakodnevni život. "Čovek se jednostavno mnogo više približi nečijoj sudbini kada je na stvarnom mestu", kaže Rolšoven. "To je drugačije nego kada odem na neko mesto sećanja."

To su iskusili i njeni susedi u Rozenhajmerštrase 40. DMAO je otkrio da je u njihovom stanu nekada živela jevrejska porodica Kacenelenbogen, koja je 1939. godine napustila nacističku Nemačku.

"Godine 2018. devedesetdvogodišnji Džoel Ludvig Kacenelenbogen zaista je, zajedno sa svojom ćerkom, zetom i unukom, na naš poziv došao nazad na ovo mesto", priča Rolshoven za DW.

Ona priča koliko je posetiocima bilo dirljivo kada je bivši stanar ušao u stan i rekao: "Da, mogu tačno da se setim. Ovde je stajao krevet mog brata. Imao je deset godina kada smo morali da napustimo zemlju."

Uskoro više neće biti svedoka tog vremena

Džoel Ludvig Kacenelenbogen u međuvremenu je preminuo. Kao i mnogi drugi svedoci tog vremena. Upravo zato je sećanje koje povezuje različite generacije još važnije, kaže Rolshoven. I sama je već ugostila potomka jedne bivše stanarke u svom domu.

Naime, majka Klaudije Zamter svojevremeno je uspela da pobegne iz Berlina u Argentinu, ali njena tetka nije. Ona se obratila inicijativi DMAO za pomoć i ispostavilo se da je njena tetka nekada bila prisilno smeštena u stan Mari Rolshoven.

Klaudija Zamter već je dva puta dolazila u goste. "Pa nema ni groba na koji bi mogla da ode", kaže Rolshoven. "Sedele smo za kuhinjskim stolom i razgovarale o životu danas i sutra, mnogo smo se smejale, ali i plakale. Bilo je dobro ponovo ispuniti ovaj prostor životom."

Godine 2026. inicijativa Denk Mal Am Ort organizovala je 90 događaja posvećenih sećanju u osam gradova. Došlo je mnogo veoma mladih potomaka, kaže Rolšoven.

Tragovima jevrejskih predaka

I devetnaestogodišnji Adam Itan Klajn iz Švajcarske želeo je da sazna više o istoriji svojih predaka. "Oduvek sam znao da je postojala priča o bekstvu, ali kod kuće to nikada nije bila velika tema", priča on.

"Onda bi se samo reklo: 'Da, tvoj pradeda i prababa napustili su Nemačku 1938. godine. Upravo na vreme. Srećom, inače te danas ne bi bilo.'" Na tavanu je, cela porodica je to znala, stajao kovčeg njegovog pradede s majčine strane. "Ali nekako, niko se nikada nije usudio da kaže: 'Hajde da pogledamo unutra.'"

Sve dok ga Adam nije otvorio. U njemu je pronašao desetine dokumenata i dopis Opštinskog suda u Hanoveru od 12. juna 1933. godine, upućen njegovom pradedi, advokatu Maksu Hasu. U njemu je pisalo: "Danas ste, na osnovu uredbe gospodina ministra pravde, izbrisani sa spiska ovlašćenih advokata."

Adam je nastavio istraživanje i u proleće 2024. godine odlučio da sa roditeljima, sestrom, bakom, stričevima, tetkama i sedmoro rođaka poseti mesta porekla svojih predaka.

Tragovi jevrejskog života u Štutgartu

Tako su stigli pred petospratnicu u Helderlinštrase 55 u Štutgartu. Tamo su upoznali Tomasa Koha, koji je već duže istraživao ko je nekada živeo u njegovom domu. Otkrio je da su bivši vlasnici, braća Mercbaher, prodali kuću 1936. godine za 75.000 tadašnjih rajhsmaraka. Od toga su morali da plate 70.000 rajhsmaraka na ime poreza na imovinu i poreza na bekstvo iz Rajha. Ostatak je bio dovoljan upravo za brodske karte do Brazila i Sjedinjenih Američkih Država.

Od 1939. godine gubi im se trag. Koh nije pronašao nikakva dalja dokumenta. Zato je upitao: "Da li ste vi porodica Hiršhajmer?" Naime, porodica Hiršhajmer živela je 1937. i 1938. godine u prizemlju zgrade, pre nego što je prisilno preseljena u jednu "jevrejsku kuću".

Odgovor je bio potvrdan. Adamov pradeda Maks Has bio je oženjen ćerkom Adolfa i Auguste Hiršhajmer koja se zvala Ilze. Živeli su u Štutgartu.

"Kako čovek da se u tome snađe"

Ilze i Maks Has našli su utočište u Engleskoj, dok je bračni par Hiršhajmer 1939. godine otišao u Švajcarsku. Adolf Hiršhajmer umro je 1940. od srčane bolesti, ali Adam, njegov praprapraunuk, veruje da je to bilo "sigurno i od slomljenog srca".

Augustu je njen zet Maks doveo u Englesku. Porodica je patila za domovinom. "Tamo smo bili Jevreji, ovde smo Nemci. Kako čovek da se u tome snađe", napisala je Ilze Has jednoj prijateljici. Porodica je potom otišla u Izrael, a zatim u Švajcarsku.

"Sećanje je važno jer na kraju moramo da učimo iz istorije", kaže Adam. "I mislim da je svako dužan da se aktivno seća i da može nešto da postigne. I tako se, nadam se, sećanje može nastaviti i bez svedoka tog vremena." Na primer, u stanu njegovih predaka.