Bojanić: Kada je profesor izabrao robiju umesto ćutanja – zato se Mihailo Đurić i danas pamti

Zbog reči je izgubio katedru, završio u zatvoru i ostao jedan od najupečatljivijih primera moralne odgovornosti srpskog intelektualca. Istorija pamti mnoge profesore, akademike i naučnike. Ali samo mali broj njih ostao je upamćen zato što je bio spreman da zbog svojih reči izgubi sve što je godinama stvarao. Jedan od takvih bio je prof. dr Mihailo Đurić – srpski filozof, pravnik, univerzitetski profesor i akademik, čovek koji je verovao da je dužnost intelektualca da govori istinu čak i onda kada je ona opasna.

Bio je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a predavao je i na brojnim fakultetima, naučnim skupovima i seminarima u zemlji i inostranstvu. Kao redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU, ostavio je dubok trag u srpskoj pravnoj i filozofskoj misli. Njegov naučni autoritet bio je priznat daleko izvan granica Srbije.

Ipak, njegovo ime nije ostalo upamćeno samo po naučnim delima. Ostalo je upamćeno po hrabrosti.

Početkom sedamdesetih godina, u vreme kada je komunistički sistem zahtevao jednoumlje, podaništvo i bezuslovnu poslušnost, Mihailo Đurić je javno upozoravao da predložene ustavne promene suštinski menjaju položaj Srbije unutar Jugoslavije. Smatrao je da se tim procesom narušava ustavni položaj Srbije i pitanje autonomije Kosova i Metohije i Vojvodine i da će takva rešenja ostaviti duboke političke posledice. Ono što su mnogi mislili u tišini i glumili „gnjide”, on je izgovorio javno.

Cena je bila surova.

U julu 1972. godine udaljen je sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine zatvora. Kazna mu je u januaru 1973. smanjena na devet meseci, koje je i izdržao. Nije osuđen zbog nasilja, niti zbog bilo kakvog krivičnog dela u klasičnom smislu, već zbog javno iznetih ličnih stavova i kritike političkog kursa tadašnje države i tog podaničkog sistema.

Njegov otpor nije se završio samo na kritikama ustavnih promena. U tekstu „Kamen razdora“, objavljenom u časopisu Umetnost (br. 27–28, 1971), zajedno sa brojnim istaknutim javnim ličnostima, osudio je rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu, koje su sprovodile tadašnje crnogorske komunističke vlasti. Za mnoge Srbe ta kapela nije bila samo građevina, već simbol duhovnog i nacionalnog nasleđa koje je povezivalo Njegoševo delo, pravoslavnu tradiciju i istorijsko pamćenje naroda.

To je bio period kada se neslaganje sa državnom politikom nije vodilo naučnom raspravom, već sudskim procesima. Umesto argumenata – presuda. Umesto akademske debate – zatvorska kazna. Upravo zato Mihailo Đurić ostaje jedan od najznačajnijih primera intelektualne hrabrosti u srpskoj istoriji XX veka.

Njegova sudbina postavlja pitanje koje je i danas aktuelno: čemu služi intelektualac ako ćuti onda kada smatra da se donose odluke od istorijskog značaja? Univerzitet nije stvoren da proizvodi poslušnike, već slobodne mislioce. Akademik nije pozvan da bude glas bilo koje vlasti, već savest naroda i branilac naučne istine.

Mihailo Đurić nije postao veliki zato što je bio bezgrešan ili zato što su se svi slagali sa njegovim stavovima. Postao je veliki zato što je bio spreman da za svoja uverenja plati ličnu cenu. Upravo u tome leži razlika između karijere i karaktera.

Danas, kada su mnogi spremni da se odreknu svojih uverenja i stavova radi položaja, funkcije ili lične koristi, primer Mihaila Đurića deluje još snažnije.

On nas podseća da se obraz ne stiče diplomama, već delima, i da je ćutanje pred nepravdom često najopasniji oblik pristajanja.

Godine 1989. biva rehabilitovan i vraća se na Pravni fakultet. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu.

Profesor Mihailo Đurić preminuo je 2011. godine. U znak sećanja na njegov naučni rad i moralnu postojanost, u Beogradu su mu podignuti bista u Malom Tašmajdanu i spomen-ploča u Ulici Ivana Đaje na Vračaru… za to delo, svaka čast.

Vreme je pokazalo da zatvorske kazne mogu utišati čoveka, ali ne i ideju. Upravo zato ime Mihaila Đurića i danas živi… ne kao simbol političke prolaznosti, već kao simbol slobodne misli, lične odgovornosti i istrajnosti.

Istorija će uvek pamtiti one koji su imali hrabrosti da govore onda kada je bilo najteže. A narod koji zaboravi takve ljude, rizikuje da zaboravi i vrednosti na kojima počiva njegova sloboda.