"Ne želim da umirem na rate": Vedrana Rudan htela eutanaziju, jedna stvar je sprečila

Nakon što joj je dijagnostikovan agresivan oblik raka žučnih kanala, Rudan je donela tešku odluku. Nije želela da, kako je sama govorila, "umire na rate", pa je počela da razmatra mogućnost eutanazije.

O svom zdravstvenom stanju redovno je obaveštavala javnost putem svog bloga, gde je bez ulepšavanja pisala o lečenju, boravku u bolnici, pogoršanju zdravstvenog stanja i strahu od dugotrajnog umiranja.

U jednom trenutku odlučila je da ozbiljno pokuša da ostvari svoju želju. Zajedno sa suprugom odvojila je novac od dugogodišnje ušteđevine, a za postupak je, prema njenim rečima, bilo potrebno 17.000 evra.

"Ne želim da umirem na rate. Ja želim eutanaziju", napisala je tada Rudan.

Zorana Mandic/ATAImages

Stupila je u kontakt sa organizacijom iz Ciriha koja se bavi ovim postupcima, počela je navodno i da se dopisuje sa njima, obavestila porodicu i dostavila medicinsku dokumentaciju. Kako je ispričala upravo usvom blogu, njen slučaj je prihvaćen, a ona je platila i članarinu.

Međutim, procedura se ispostavila mnogo zahtevnijom nego što je očekivala. Od nje su traženi dodatni medicinski nalazi i procene, a tada je saznala da čak 85 odsto ljudi koji započnu ovaj proces na kraju od njega odustane upravo zbog detaljnih i iscrpnih procedura.

"Onda su oni tražili toga još, još nalaza", ispričala je Rudan.

Kako je vreme prolazilo, shvatila je da bi čitav proces mogao da potraje i da bi tokom procena neko od članova konzilijuma mogao da zaključi da još postoji mogućnost da joj se pomogne.

"Tamo vas intervjuišu... ja sam shvatila da ću tamo morati da provedem neko vreme i da će tamo neki član nekog konzilijuma reći da možda može da mi se pomogne", objasnila je tokom jednog javnog nastupa.

Zorana Mandic/ATAImages

U međuvremenu joj se zdravstveno stanje dodatno pogoršalo, a Rudan je postajala sve slabija.

"Onemoćala sam u međuvremenu i odustala", rekla je.

Iako je odustala od postupka, o eutanaziji je nastavila da govori otvoreno, kao i o smrti i bolesti. Isticala je da se smrti ne plaši, ali da nije želela dugotrajno i teško umiranje.

Njene reči o eutanaziji bile su deo šireg javnog svedočenja o njenoj bolesti. Do kraja života pisala je o onome kroz šta je prolazila, bez skrivanja nemoći, straha i fizičkih teškoća koje je bolest donosila.