Vuletić za "Srpski kompas": "Bez kralja ne valja"

Kolumnu prenosimo u celosti:&quot;Na tribini kod FrankfurtaPriča Kurta, priča Murta,Intelektualci iz mog selaI naravno Bjela!Ceca, Dejan, Gojko, Vo&scaron;taNe pitaju kol&#39;ko ko&scaron;ta,Smislili su dobru foruDa navuku dijasporu.Sudac Miki, Zoki KesićJo&scaron; im fali Stipe Mesić,Glumaca ekipa celaI naravno Bjela!Adaptacija čuvene pesme Bore Đorđevića Gatarbajterske 2 ima za cilj da opusti političku tenziju koja sve vi&scaron;e raste kako se bliže izbori. Na sataru bi trebalo ići satirom, a ne drugom satarom inače ćemo se kao narod međusobno satrti.Izbori, posebno kada su vanredni imaju za cilj da kanali&scaron;u dru&scaron;tvene i političke napetosti i daju legitimitet za pravce i ciljeve dru&scaron;tvenog razvoja. Čini se, međutim, da &ndash; bar za deo javnosti oni nemaju te funkcije nego upravo suprotno, da podignu dru&scaron;tvene tenzije i obesmisle politički život.Gde je inicijalni izvor tenzija, kome one odgovaraju i kako ih prevazići pitanja su o kojima bi zon politikoni trebalo danas da razmi&scaron;ljaju. Kao jedan od primeraka te vrste koji svoja smatranja javno iznosi osvrnuću se ukratko na svako od njih.Glavni izvor tenzija koji onemogućava normalan parlamentarni život je nepostojanje artikulisane političke alternative. Na jednoj strani imamo SNS i njegove partnere, ali na drugoj (nakon samouru&scaron;avanja DS) je amorfna masa nenavođenih projektila koji svakodnevno tuku po organizovanoj infrastrukturi vladajuće koalicije. Dosada&scaron;nje decenijsko iskustvo pokazuje da je &scaron;teta koju trpi vladajuća stranka minimalna, ali je kolateralna &scaron;teta koju trpi dru&scaron;tvo u celini ogromna. Lične omraze, opadanje kulturne produkcije, slabljenje vitalnih državnih institucija samo su neke od posledica. Tako imamo situaciju da raste ekonomski ali opada socijalni (dru&scaron;tvene mreže, poverenje itd) i humani (lično usavr&scaron;avanje u svim oblastima) kapital zemlje.Obično se kaže da vlast ima najveću odgovornost za sve &scaron;to se de&scaron;ava u dru&scaron;tvu. To je samo delimično tačno, jer jasno je da svakoj vlasti odgovara dru&scaron;tvena stabilnost da bi mogla mirno da vlada, pa se te&scaron;ko može optužiti za aktuelni haos. Ni jedna, pa ni ova vlast nije idealna i sigurno bi joj se sva&scaron;ta moglo staviti na rabo&scaron;. Ova je toga postala svesna ukazujući na problem &#39;mangupa u sopstvenim redovima&#39;. Međutim, s druge strane, svakako se mora odati priznanje da je vrlo jasno postavila merljive ciljeve koje želi da postigne. Ekonomski razvoj je najvažniji. Navodeći pet tačaka (koje se mogu posmatrati i kao svojevrsni izborni program) Aleksandar Vučić je jo&scaron; jednom potvrdio posvećenost tom cilju. Smanjenje državne administracije i regulacije, energentska stabilnost, povećanje produktivnosti rada i reforme u obrazovnom i naučnom sistemu koje bi trebalo da obezbede prilagođavanje zahtevima trži&scaron;ta rada i zahtevima koje postavlja nova digitalna budućnost o tome jasno svedoče.Kada politička borba prestane da se vodi oko programa, ciljeva i vizije dru&scaron;tva, a svede se na etikete, uvrede i stalno podizanje tenzija, onda izbori gube smisao mehanizma za smirivanje kriza i postaju njihov glavni pokretač. Najveću cenu takvog ambijenta ne plaćaju političari, već obični ljudi i dru&scaron;tvo u celini.S druge strane, ne postoji artikulisana politička ideja. Umesto merljivih ciljeva, politička masa svoje delovanje poku&scaron;ava da opravda zaklanjanjem iza op&scaron;tih mesta kao &scaron;to su dru&scaron;tvena pravda, demokratija, zdrave institucije i tome slično. Od ozbiljne politike se očekuje da pokaže ambiciju i sposobnosti da se jasno označi koje su to dimenzije i indikatori na osnovu kojih bi se ostvarenje tih vrednosti moglo meriti i pratiti. Lepo je &scaron;to studenti imaju takve vrednosti, ali, ako žele da se bave politikom i razvojem dru&scaron;tva, morali bi da se jasno opredele u tom smislu. &Scaron;ta su prioriteti, kako ih ostvariti i s kojim ljudskim i materijalnim resursima i sredstvima Ukratko tek, kada se oformi jasna alternativa možemo očekivati da se politički život sa ulica vrati u parlament. Ako toga nema, razumljivije deluju optužbe da i nije reč o politici nego o poku&scaron;aju destabilizacije zemlje i onda to nije samo kleveta. Neshvatljivo je, naime, da u godinu i po dana oni koji se bune protiv vlasti, a predstavljaju sebe kao intelektualnu elitu zemlje, nisu uspeli da osmisle ni&scaron;ta pametnije ni vi&scaron;e od parole &#39;pumpaj&#39; i pogrdnog nadimka &#39;ćaci&#39;. Time ne vređaju samo one koji podržavaju vlast nego i one koji bi da žive normalan život. Taj život je, trebalo bi podsetiti usijane glave kojima politika nije profesija, mnogo kompleksniji i bogatiji od borbe za i protiv vlasti.Nažalost, stvari su oti&scaron;le predaleko. Dno na kome se talože te&scaron;ke i zle reči je probijeno. Izbori mnogima služe samo kao povod da se trka ka verbalnom i ko zna kakvom jo&scaron; bezdanu nastavi. Da stvar bude čudnija ovde nije reč o sukobu koji proizilazi iz identnitetskih (nacija, vera), ekonomskih (klasa) ili kulturnih (subkulture) razlika. Reč je o umi&scaron;ljenoj, medijski podsticanoj, podeli između &#39;ćacija&#39; i &#39;blokadera&#39;. Ta podela je refleksija te&scaron;ko vidljivih tektonskih sudara različitih zamisli o budućnosti sveta i svetskog sistema. Politički uspeh je kada se tako apstraktni sukobi u praksi svedu na borbu između &#39;ćacija&#39; i &#39;piculića&#39;. Onima kojima smeta politika Srbije treba u tom smislu odati priznanje. Bio bi, međutim, jo&scaron; veći politički uspeh kada bi se te besmislene podele i sukobi smirili. Političke razlike su normalne kao i razlike u postavljanju dru&scaron;tvenih ciljeva. Oko toga se, uostalom, formiraju političke stranke i pokreti. Ono &scaron;to nije normalno su sukobi između običnih ljudi da li su za Vučića, ili protiv njega.Sticajem okolnosti posle vanrednih parlametnarnih slede i predsednički izbori. Bilo bi dobro kada bi predstavnici vlasti i onih koji su protiv nje mogli da se dogovore da podrže nekog nezavisnog kandidata koji ima ugled u velikom delu javnosti. To bi smirilo duhove običnog sveta, a ostavilo otvorenom političku borbu oko ciljeva dru&scaron;tvenog razvoja. Ne&scaron;to slično je poku&scaron;ano izborom Dobriće Ćosića za predsednika SRJ. U Belgiji, Danskoj, Holandiji, Norve&scaron;koj, &Scaron;paniji, &Scaron;vedskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu morahije samo tome i služe. Pitanje je da li bi danas u Srbiji tako ne&scaron;to bilo moguće. Konsenzus oko takve osobe bi bio svakako mnogo teži, ali paradoksalno i mnogo lak&scaron;i jer nema mnogo ličnosti prihvatljivih za veći deo Srbije. Da nije politički srljao rektor Beogradskog univerziteta je mogao da bude takva persona. Sigruno postoji jo&scaron; neko ko nije bio tako nestrpljiv. U svakom slučaju vredi razmi&scaron;ljati o tome.&quot;

Vuletić za "Srpski kompas": "Bez kralja ne valja"

0 Komentari