Slavna glumica je rekla "ne" ovim filmovima: "Dobijala sam gomile scenarija..."

Možda zvuči kao uopštavanje, ali zapravo nije. Ako se setimo bilo koje zvezde čija je karijera naglo krenula uzlaznom putanjom tokom poslednje tri decenije, videćemo da njen put neposredno nakon velikog proboja uglavnom prati veoma sličan obrazac. To više govori o samoj filmskoj industriji nego o tim glumcima, piše Far Out Magazine.

Mogu ili da nastave karijeru glavnom ulogom u nekom jeftinom i zabavnom hororu, ili da ih angažuje velika blokbaster franšiza, ili da pokušaju da se suprotstave tom trendu i nastave da traže nezavisne filmove koje predvode reditelji i glumački talenti, upravo one vrste filmova koje su im prvobitno i pružile priliku.

Ako pomislimo na neke od novijih primera, trend je očigledan. Prvi film Dženifer Lorens nakon osvajanja Oskara bio je "Kuća na kraju ulice" , Majkl B. Džordan je nakon "Stanice Frutvejl" snimio "Fantastičnu četvorku" , dok je Serše Ronan nakon "Okajanja" igrala u filmu "Grad svetlosti"... 

Uspon Skarlet Johanson bio je uporediv sa Ronaninim, iako nije dostigao isti nivo nominacija za Oskara. Međutim, nakon što je dobila sjajne kritike za ulogu u ekranizaciji romana "Šaptač konjima" Roberta Redforda iz 1998. godine, ubrzo je bila zatrpana ponudama upravo za onu vrstu filmova kakve nikada nije želela da snima.

Lee Jae-Won / AFLO / Profimedia

"Dobila sam čitavu gomilu scenarija o devojkama koje su silovane i isečene na komadiće", prisetila se. "Ili, znate, o devojkama koje su šampionke u jahanju, a onda obole od smrtonosne bolesti. Sve te priče o Pepeljugi, srceparajuće priče ili odvratne priče o ubicama."

Nijedna od tih ponuda je nije privlačila. Međutim, za razliku od mnogih drugih dečjih ili tinejdžerskih glumaca koji iza sebe imaju nekoliko zapaženih uloga, Johanson je bila u srećnoj poziciji da od malih nogu nije bila glavni izvor prihoda svoje porodice. To joj je omogućilo slobodu da sama bira uloge koje želi, umesto da joj ih drugi biraju zato što su najbolje plaćene i najlakše za realizaciju.

"Jednostavno sam mogla da radim šta god sam želela", objasnila je Johanson. "Da snimam filmove poput "Sveta duhova" i da ne brinem o tome koliko će zaraditi na bioskopskim blagajnama", prenosi Far Out.

Takav stav joj se višestruko isplatio. Kada je film Sofije Kopole "Izgubljeni u prevodu" objavljen 2003. godine, dok je Johanson još imala samo 18 godina, njen otpor prema tim trendovima pokazao se kao potpuno opravdan.

S druge strane, njen prethodni film pre Kopolinog modernog klasika bio je "Pauci napadaju", tipičan B-film o čudovištima. Ipak, on nije pripadao nijednoj od kategorija koje je toliko želela da izbegne, pa se barem nije moglo reći da je bila licemerna.