Čuveni nemački novinar Martens: "Dokaza o 'Sarajevo safariju' nema"; "To se nije ni dogodilo"

Martens istovremeno upozorava na opasnost senzacionalizma i nedovoljne provere činjenica u savremenom novinarstvu.

Martens je dugogodišnji dopisnik Frankfurter Algemajne Cajtunga (FAZ) za jugoistočnu Evropu, a za sarajevski Avaz kaže da nije pronašao dokaze za navodnu priču o postojanju "Sarajevo safarija", prema kojoj su tokom "opsade Sarajeva bogati stranci plaćali da iz zabave pucaju na civile".

Martens ukazuje da je od početka bio skeptičan prema toj priči, a na pitanje šta ga je prvo navelo da posumnja u njenu verodostojnost, ištiče, a da je to bilo iz dva razloga.

"Prvi je bio taj što već oko 25 godina pišem o Balkanu i, kao i većina mojih kolega, nikada pre nisam čuo za tu temu. S druge strane, neki italijanski pisac fikcije, koji radi iz food courta jednog tržnog centra u Milanu i nikada nije bio u Sarajevu, navodno je otkrio celu priču. To mi nije delovalo verovatno, posebno kada se uzme u obzir da ni Karla Del Ponte ni njen naslednik Serž Bramerc nikada nisu naišli na takvu priču", kaže Martens i ističe:

"Kao glavna tužiteljka Haškog tribunala, Karla Del Ponte bila je izuzetno posvećena otkrivanju ratnih zločina na Balkanu. Zar je moguće da ni ona ni njen tim nisu otkrili ono što je navodno uspeo da pronađe jedan italijanski autor bez ikakvog znanja o Balkanu? To mi je bilo vrlo čudno".

Međutim, ističe Martens, glavni razlog zbog kojeg je bio skeptičan prema priči o navodnom "Sarajevo safariju". bio je taj što većina iskusnih dopisnika s Balkana iz ratnih godina, koji su devedesetih bili u regiji, takođe nije smatrala ovu priču verovatnom.

Pitao je, kaže, Tima Džudu, koji je tokom rata izveštavao za Tajms, i on je takođe odbacio priču o stotinama bogatih stranaca koji dolaze u Sarajevo da iz zabave i za novac pucaju na civile kao krajnje neverovatnu.

Nakon šest meseci i dva putovanja u Sarajevo, prikupio je, dodaje, dovoljno uverljivih činjenica i argumenata da bih mogao da kaže: ova priča je lažna.

Na pitanje da li je pronašao bilo kakve proverljive dokaze da su stranci zaista plaćali kako bi pucali na civile, Martens je izričit: "Ne, nisam".

Napominje da ne može u potpunosti da isključi mogućnost da je bilo pojedinačnih izolovanih slučajeva stranaca koji su možda platili da pucaju na ljude.

"Ali sasvim sigurno nije postojala masovna pojava sa stotinama učesnika koji su godinama organizovano dolazili u Sarajevo" jasan je Marten, koji pojašnjava da je to otprilike jednako realno kao tvrdnja da je King Kong tokom rata došao da spasi Sarajevo od srpskih snajperista.

Na opasku da je i Džon Džordan u Haškom tribunalu svedočio o Sarajevo safariju, Martens ukazuje:

"Ako pažljivo pročitate njegove iskaze pred Haškim tribunalom, videćete da on zapravo nije bio neposredni svedok ničega konkretnog. Njegovo svedočenje svodi se na ono što vi lepo nazivate 'rekla-kazala'. Upravo zato njegovo svedočenje nije igralo nikakvu ulogu u presudama Haškog tribunala".

Osim toga, precizira Martens, ne treba zaboraviti da je on bio samo jedan od oko 4.600 svedoka koji su tokom godina svedočili pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

A na pitanje kako objašnjava činjenicu da među hiljadama svedoka pred Haškim tribunalom gotovo niko drugi nikada nije spomenuo ovaj navodni fenomen, Martens kaže da misli da je objašnjenje toga vrlo jednostavno.

"Taj fenomen nije ni postojao. To je isto kao da pokušavate pronaći svedoke koji će potvrditi da je Nemačka osvojila Svetsko prvenstvo 2026. godine. Takve svedoke nećete pronaći, jer se to jednostavno nije dogodilo", ponovio je Martens i ukazao da oni koji tvrde da se dogodilo nisu pouzdani.

Govoreći o greškama u knjizi Ezija Gavazenija, Martens da ona nema vrema nikakvu istraživačku vrednost.

"Osnovni pristup izgleda otprilike ovako: komšija zubara bivšeg dečka moje sestre jednom je sreo taksistu koji mu je rekao da je pre dvadeset godina bio na zabavi gde je domaćin rekao da je čuo od nekoga čijeg se imena ne seća da je neko drugi išao na pecanje s nekim Goranom ili Zoranom, koji je jednom sedio u kafani i čuo gosta za susednim stolom kako u istoj rečenici izgovara reči 'Safari' i 'Sarajevo'", rekao je Martens i dodao:

"Otprilike tako. Pored toga, Gavazeni stalno greši u imenima i geografiji. Jedan od mnogih primera je tvrdnja da je Noriljsk (grad u Rusiji.), grad u Jugoslaviji. To je smešno, ali ujedno i dobar pokazatelj kvaliteta cele knjige".

Za razliku od Gavazenija, Domagoj Margetić barem poznaje geografski i istorijski kontekst. Ne meša Sloveniju i Slavoniju niti Vesnu Pusić i Vesnu Pešić. Kao problem Margetića, Martens navodi to što izvodi bizarne zaključke i živi u svetu teorija zavjere.

"Pitao sam desetak ozbiljnih hrvatskih novinara i pisaca, od Miljenka Jergovića do Borisa Rašete i mnogih drugih, šta misle o Margetiću. Nijedan ga nije smatrao ozbiljnim novinarom, a kamoli istraživačkim", rekao je Marten i istakao da Margetićeve knjige nije čitao i zato ih neće ni komentarisati.

"Mislim da ga zato ljudi koje optužuje uglavnom ignorišu. Ne tužite seosku ludu. Pustite je da viče. Na kraju krajeva, nije opasna", kaže Marten i na pitanje objašnjava ćutanje novinara i stručnjaka u Sarajevu o ovoj temi, kaže da se čini da je ova priča izazvala mnogo veću pažnju u zapadnim medijima nego u BiH.

Pretpostavlja, dodaje, da je razlog taj što su za zapadne medije, i njihovu publiku, stvarne priče iz Bosne postale dosadne, odnosno da današnje glavne teme dolaze iz Irana i Ukrajine.

Njegov savet je da, ako se želi zainteresovati publika za BiH, morate joj, kaže, ponuditi nešto spektakularno: tele s tri glave, bogate zapadnjake koji iz zabave ubijaju žene i decu ili Milorada Dodika koji je postao vegetarijanac i govori samo istinu.

Upitan da li je zabrinut da bi njegovo mišljenje o ovoj temi moglo dovesti do optužbi da relativizuje stvarni "snajperski teror", Martens odgovara odrečno.