Bojanić: Srpski šumar koji nije napustio svoje ognjište; "Vi idite, ja ostajem!"

Postoje ljudi čija imena nose ulice, škole i trgovi, postoje ljudi o kojima se snimaju filmovi i pišu knjige, a postoje i oni čija imena, uprkos svemu što su učinili, ostanu negde na margini našeg kolektivnog sećanja, daleko od velikih bina, televizijskih emisija i zvaničnih komemoracija.

Jedan od takvih ljudi bio je Miloš Ćirković iz Belog Polja kod Peći, srpski šumar i čovek koji je u najtežim danima juna 1999. godine izgovorio rečenicu koja je vremenom postala simbol jednog naroda koji je ostajao bez svog doma, svog sela i svoje zemlje: "Vi idite, ja ostajem!"

Mnogi Srbi danas verovatno ne znaju ni ko je Miloš Ćirković, a još manje znaju da na obali Drine, kod Čitluka i Malog Zvornika, stoji njegov spomenik, podignut upravo zato da se ne zaboravi čovek koji nije pristao da napusti svoje ognjište.

To je priča o Kosovu i Metohiji, o progonu, o strahu, o napuštenim kućama, o ljudima koji su sa najneophodnijim stvarima u rukama odlazili iz svojih sela, ali i o onima koji su, svesni opasnosti koja im preti, ostajali da brane ono što su smatrali svojim domom, svojom dedovinom i svojom obavezom.

Miloš Ćirković rođen je 1961. godine u Belom Polju kod Peći i po zanimanju je bio šumar. Radio je u Šumskom gazdinstvu "Peć", a dobro poznavanje metohijskih šuma i puteva učinilo ga je važnim vodičem pripadnicima Vojske i policije tokom rata… znao je svaki šumski puteljak.

Iz svedočenja koja su kasnije objavljivana saznajemo da je bio čovek koji je poznavao svaki krš, šumski put i prolaz u kraju u kome je živeo.

A onda je došao jun 1999. godine.

Posle Kumanovskog sporazuma i povlačenja Vojske Jugoslavije i policijskih snaga sa Kosova i Metohije, srpsko stanovništvo u mnogim mestima našlo se pred strašnom dilemom, ostati i rizikovati život ili krenuti u neizvesnost, ostavljajući kuću, imanje, zemlju, grobove predaka i sve ono što je jedan čovek stvarao generacijama.

Miloševa porodica je otišla. On nije.

Kada su ga ubeđivali da krene sa njima, prema svedočenjima koja su kasnije zabeležena, njegov odgovor bio je kratak i strašno težak u svojoj jednostavnosti: "Vi idite, ja ostajem!"

U tim četiri reči kao da je stalo čitavo Kosovo i Metohija.

Ne zato što je jedan čovek mogao da promeni tok istorije, jer nije mogao, već zato što je njegova odluka pokazala šta se dešava kada čoveku oduzmu sve mogućnosti, a ostave mu samo izbor između odlaska i ostanka.

O njegovom poslednjem otporu postoje različita svedočenja, a pojedini detalji vremenom su prerasli u legendu.

Suština je da je Miloš ostao u svom selu posle povlačenja naših snaga, da je bio naoružan i u uniformi, da je odbio da ode na bezbedno i da mu se posle toga gubi trag.

Prema svedočenjima koja su objavljivana, njegova kuća je bila izrešetana i kasnije spaljena, a pronađeni su njegova ikona Svetog Alimpija Stolpnika, Sveto pismo i crkvene knjige. Njegovo telo nikada nije pronađeno.

I upravo tu ova priča postaje još bolnija.

Čovek može da bude sahranjen, može da mu se podigne spomenik, može da mu se upali sveća, ali kada telo nije pronađeno, uvek ostaje ona strašna praznina i pitanje na koje niko nema konačan odgovor.

Zato postoji nešto što nam niko ne može oduzeti. Njegove reči. "Vi idite, ja ostajem!"

Te reči su postale jače od njegovog groba koji nemamo. Zato je simbolika spomenika na Drini toliko snažna.

U Čitluku, na desnoj obali Zvorničkog jezera, 5. maja 2021. godine otkriven je i osveštan spomenik Milošu Ćirkoviću. Delo je akademskog vajara Bojana Grujića, a spomenik je podiglo udruženje "Naša Drina".

I pogledajte gde je podignut. Na Drini. Na reci koja je u srpskoj istoriji mnogo više od geografske granice.

Drina je vekovima bila mesto razdvajanja, ali i mesto susreta, reka uz koju su ostavljeni tragovi mnogih srpskih stradanja, progona i ratova, ali i mesto koje danas može da bude jedna velika linija sećanja na sve one koji su branili svoja ognjišta.

Zato nije slučajno što Miloš Ćirković stoji upravo tamo.

Njegovo ognjište bilo je u Metohiji, njegov spomenik je kraj Drine… a između njih je cela jedna Srbija.

Od Peći do Drine, od Drine do Šumadije, od Hercegovine do Vojvodine, od starih srpskih zemalja do mesta na kojima danas žive oni koji još pamte odakle su im došli preci, prostire se jedan isti prostor sećanja koji ne sme da bude prekinut zaboravom.

Posebno je zanimljivo što su oni koji su podigli spomenik istakli da je to prvo spomen obeležje Milošu Ćirkoviću i da bi njegovo ime trebalo da bude sačuvano i kroz druga spomen obeležja i nazive ulica.

A sada treba postaviti jedno jednostavno pitanje.

Koliko nas uopšte zna za taj spomenik?

Koliko ljudi iz Niša zna da postoji?

Koliko Beograđana?

Koliko učenika?

Koliko mladih Srba?

Koliko ljudi koji svakog leta prolaze putem pored Drine zna da nekoliko kilometara od njih stoji čovek koji je svojim životom postao simbol jedne tragedije?

To je možda najveći problem našeg sećanja. Ne mora uvek neko da nam zabranjuje da pamtimo.

Ponekad jednostavno zaboravimo… zaboravimo jer ne učimo, jer ne pričamo. Zaboravimo jer nam se čini da su neke priče previše stare, a ne shvatamo da narod koji zaboravi svoje žrtve polako gubi i sposobnost da razume sopstvenu sadašnjost.

U udžbenike

Zato priču o Milošu Ćirkoviću treba približiti deci, učenicima i mladima, ali bez mitologizacije i bez pretvaranja tragedije u jeftinu senzaciju. Treba im pokazati čoveka, njegovu dilemu, njegov strah, njegovu odluku i cenu koju je za nju platio.

Jer hrabrost nije odsustvo straha.

Hrabrost je kada čovek zna šta može da izgubi, pa ipak odluči da ne napusti ono što smatra svetim.

Miloš Ćirković zato nije važan samo kao čovek koji je ostao. Važan je kao opomena. Da kuća nije samo zid. Da ognjište nije samo zemljišna parcela. Da zavičaj nije samo tačka na karti. Da grobovi predaka nisu samo kamenovi. I da narod nije samo broj stanovnika u nekoj statistici.

Danas, kada prolazimo pored Drine, možda bi trebalo da zastanemo.

Ne dugo. Samo dovoljno da pročitamo ime Miloš Ćirković.

Da zapamtimo da je bio čovek, šumar, sin, brat, Srbin iz Belog Polja kod Peći.

Da zapamtimo da mu telo nikada nije pronađeno. Da zapamtimo da je njegovo ime stiglo do Drine i da tamo danas stoji kao nemi svedok jednog vremena. I da se zapitamo šta će o nama jednoga dana govoriti naša dela.

Jer istoriju ne čine samo veliki vladari, generali i bitke. Ponekad je čini i jedan čovek koji ostane sam u napuštenom selu. Čovek koji zna da je došao trenutak kada mora da bira. I koji kaže:

"Vi idite, ja ostajem!"

Zato ovaj tekst nije samo priča o Milošu Ćirkoviću.

Ovo je poziv da ga upoznamo. Da njegovo ime uđe u naše škole, naše knjige i naše razgovore. I neka Drina pamti ono što mi nikada ne smemo da zaboravimo.