"Komedija je postala jeftina lakrdija"; Makedonski režiser bez dlake na jeziku o današnjem filmu

 Jedan od onih koji ne prezaju od surove realnosti jeste makedonski reditelj Jani Bojadži, čija serija "Sutra ujutru" kreće sa emotivanjem u Srbiji od septembra.

Vaš najnoviji projekat "Sutra ujutru" funkcioniše i kao dugometražni film i kao mini-serija. Koliko je izazovno za reditelja da istu priču i emociju upakuje u dva potpuno različita formata, a da publika u oba dobije maksimum?

"Mi smo krenuli da radimo seriju i onda smo shvatili da imamo film, pa smo napravili film i onda seriju. Pa, u principu, danas nije neka velika razlika između formata mini-serije i filma. Danas se, manje-više, na istom jeziku priča i u mini-seriji i u filmu, iako su formati različiti. Recimo, kod nas je film dva sata i petnaest minuta, a serija je pet sati. To je, recimo duplo više materijala istu priču. Ali, u jednom trenutku kad smo mi imali gotov scenario, onda smo shvatili da imamo priču i za film. Tokom pisanja scenarija i pripreme filma, mi smo zapravo znali šta će da bude film, a šta će da bude serija. I to je bio onaj, da kažem, lakši deo, jer mi nismo prerađivali seriju za film, već smo radili i film i seriju u isto vreme. I bilo je lakše da se to sve izmontira kad je došao onaj onaj deo u postprodukciji. Tako da, ovaj, za mene je isto isto da li je film ili je mini-serija, mada danas publika više voli mini-serije zbog platforme Netflix, HBO i drugih platforma. Publika više voli mini-serijale i mi smo i zbog toga napravili taj mini-serijal", kazao je režiser.

Dario Sekulovski

Naziv "Sutra ujutru" nosi određenu dozu nade, ali i neizvesnosti. Šta za Vaše junake predstavlja to "sutra" i da li je ono na Balkanu uvek malo teže nego na drugim mestima?

"Pa, u u principu, "Sutra ujutru" je metafora, jer kod nas ono što možemo danas, uvek ostavimo za sutra ujutru. I to je deo našeg našeg mentaliteta, nas samih, naše civilizacije, jer koliko god da smo mi evropski narodi i koliko god da da smo deo te evropske civilizacije, mi imamo nešto što je posebno za nas. Ne u tom rđavom smislu. Ja zapravo ne mislim da smo mi rđavi, mislim da smo mi samo različiti, da mi malo različito razmišljamo i malo različito od drugih oko nas delujemo i živimo. I u tome u tom smislu "Sutra ujutru" je metafora za nas same da da smo postali ljudi koji ono što možemo da uradimo danas, ostavimo za sutra. A sutra uvek postoji i sutra. I tako da, u principu, moja priča govori o tome da kako mi nikako ne rešavamo problema koje imamo danas, jer ih ostavljamo za sutra ujutru, kao bolji način".

Serijom "Bistra voda", a sada i sa "Sutra ujutru", pokazali ste da odlično osećate puls televizijske publike. Šta je ono što savremeni gledalac na Balkanu traži od domaće serije da bi joj ostao veran iz epizode u epizodu?

"Zadnjih desetak godina mini-serije su postale moderne, ako tako može da se kaže. Rekli smo zbog čega. Mi nismo izmislili to, to su izmislili Amerikanci, i to je najjača industrija, mi to ne možemo da poreknemo. I najbolje je da se mi da krenemo tim putem, da radimo ono što što publika želi da konzumira, jer ako uzmemo televiziju i mini-serijate, serijale i platforme, onda govorimo o komercijalnom o komercijalnoj kinematografiji. Onda je onda je to biznis, onda je to konzumacija. Tu ja ne kažem da nema umetnosti, jer uvek i u komercijalnom poslu, u komercijalnom formatu na televiziji ti možeš da se izraziš manje-više umetnički. Ali, treba čovek da bude svestan da savremeni gledalac, koji gleda mini-serije na uglavnom na platformama, on ima sasvim drugačiji pristup i da ti možeš moraš da se podrediš njemu, ako želiš da to bude gledano. Ja sam u zadnjih tri godine odradio dve dve mini-serije i u ta dva mini-serijala krenuli smo od toga šta gledalac želi da vidi, a ali da priču ispričamo i na na naš način".

Svet se brzo menja, živimo u eri veštačke inteligencije i društvenih mreža. Da li je budućnost kinematografija vertikalna dramaturgija?

"Uvek je postojala različita publika. Mi nikada u u istoriji umetnosti ne možemo da govorimo o jednoj publici. Jer od antike je bila publika koja je volela da gleda satire, komedije, drame i tragedije. I danas mi imamo različitu publiku. Jedna publika koja želi ovo, druga publika koja želi ono i treća publika koja želi nešto treće. U tom smislu, ta vertikalna dramaturgija je uvek usmerena prema jednoj publici. I sad pitanje izbora stvaralaca šta će da radi, kome se obraća, jer meni kao stvaraocu je uvek važno da znam kome ja pričam tu priču. Jer ne postoji opšta priča, jer ne postoji opšti ljudi. Svaki čovek je priča za sebe. Svaka zajednica, manja, srednja i veća, je priča za sebe. I ja bar verujem u to da da čovek treba da se opredeli kome priča svoju priču, jer film je i televizija, mini-serijal, to su priče. I mislim da da da je najbolje da se čovek opredeli kome priča svoju priču i kakvu priču želi da ispriča. U tom smislu mislim da ta vertikalna dramaturgija ima svoju budućnost, ima svoju publiku i nemam ništa protiv toga, ja želim poštujem vertikalnu dramaturgiju. I stvar je opredeljenja da li će čovek da se opredeli da priča ispričana na takav način ili ne. To je to je stvar opredeljenja, to je stvar glednih tačaka".

Čitav region bivše Jugoslavije poznat je kao dosta humorističan, a danas je takvih filmova i serija sve manje, a znamo da je taj pravac najteži. Da li trebamo da se vratimo tom pravcu?

"Ja ne znam da li može da se naruči stil, žanr, da li može da se naruči tema, to ne znam. Valjda u organizovanom društvu, društvo proceni šta je njemu potrebno. Ali, ja ne verujem da ako ne postoji društvena potreba, društvena atmosfera, ako ne postoji publika koja želi to, onda to ne možeš na nasilu stvarati. Znači, mi ne možemo da radimo komedije zbog komedije, ali da da su potrebni svi žanrovi i da je komedija potrebna, tu se se slažem. Ali, čini mi se da je u zadnjih 20 godina komedija otišla prema lakrdiji. Ja govorim o komediji na filmu. U bivšoj Jugoslaviji ne postoji klasična komedija. Komedija otišla prema lakrdijaštvu. Naravno, da komedija treba da ima i satiru gde se smejemo sami se sebi, jer mi nismo savršeni kao ljudi. Treba da se vidimo u društvenom ogledalu i komedija je to najbolje društveno ogledalo, gde ti možeš da vidiš sebe takav kakav jesi: ružno, dobro, rđavo... To je u redu. Ali, čini mi se da ideja o komediji koja se radi zadnjih 20 godina na na teritoriji bivše Jugoslavije, da stvar ide manje-više prema lakrdijaštvu. I čini mi se da ta ideja da treba da se podvodimo ukusu niskih strasti publike je loša i ja ne mislim da treba da se radi komedija koja je manje-više lakrdija. A za ozbiljnu komediju onda tu nema priče, to je i ozbiljna stvar".

Dario Sekulovski

Vaš film "Ruganje Hrista" izazvao je ogroman odjek. S jedne strane nagrada za umetničko dostignuće u Montrealu, a s druge strane burne političke reakcije kod kuće. Kako sa ove vremenske distance gledate na tu vrstu "balkanskog apsurda" gde umetnost postane politički poligon?

"Ja nisam čovek koji kaže da umetnik treba da se distanciram od politike. To je laž, to je to je prevara, to nije tako. Umetnost je refleksija društva. A društvo ne pokreću umetnici, društvo pokreću političari. Jer odluke koje se tiču života ljudi se ne nose na skupovima gde su umetnici. Filmovi, pozorište, literatura ne rešavaju problem. Političari rešavaju problem. I ako se mi s time slažemo, a to je tako, onda nema kako da mi kao umetnici nismo kritični prema politici i prema društvu. Jer sam Aristotel je zamišljao čoveka kao "Zoon Politikon", kao čoveka koji je odgovoran prema društvu, kao i da umetnik treba da ima svoj stav prema društvu, prema politici najviše. Jer mi želeli to da prihvatimo kao istinu ili ne, ipak političari rešavaju naše sudbine, donose odluke koje se tiču tiču našeg života. I ako umetnik to ignoriše i ako to ne ne komentariše na otvoreno i do kraja, onda, prema to prema meni, to to nije pravi umetnik. Onda je to sluga politike, sluga društva, sluga jedne zajednice, sluga onog ko ko ga finansira. I u tom smislu "Ruganje Hrista" bio film koji je prvi u Makedoniji koji je bio javno zabranjen. To je film koji koji su zabranili premijer, ministar kulture i direktor tadašnje Agencije za film u Makedoniji. Ali, film je prošao više od 50 festivala, bio na pet kontinenta. Ja sam doživeo sve najbolje, praktično meni je film vratio sve najbolje što jedan stvaraoc može da zamisli. U tom smislu, ja sam jedan od onih kreatora koje zanima politika. I mene politički film, politička drama zanima. Ja sve što radim, sve je manje-više socijalna i politička drama. I da budemi iskreni, možda najbolju teoriju oko toga da li treba da radi kinematografija u politici je odgovorio Vim Venders, u jednom intervjuu je rekao da zapravo najpolitičniji film je onaj film koji se ne bavi politikom, koji govori da je sve super, da je sve savršeno i da ništa ne treba menjati. To je to su najpolitičniji filmovi".

Da li smatrate da je primarna dužnost režisera na Balkanu da "čačka" bolne tačke istorije i društva, čak i po cenu da film bude neshvaćen ili cenzurisan?

"Mislim da je to pravo na ličan izbor. Svaki umetnik ima pravo da izabere svoju temu ili svoje teme, svoj način rada, svoj pristup radu, svoje gledne tačke. I tu ne postoji pravilo. Smatram da ako živimo u jednom turbulentnom vremenu, a živimo u takvom vremenu, ako živimo u jednom društvu koje je loše organizovano, nestabilno socijalno, politički, kulturološki, u svakom smislu, onda je neodgovorno da se ja kao kao umetnik ne bavim time, da okrećem glavu na drugu stranu, da ignorišem da tu ništa nije u redu. Makedonija je zemlja koja je 35 godina u tranziciji, u krizi u svakom smislu života, od duhovne do materijalne krize. Sebe smatram odgovornim čovekom i smatram da treba da se bavim najgorim temama, na one koje diraju moćne ljude, jer što da diram običnog čoveka koji nema snage da promeni ništa? Najbolje je da se potkačiš sa onima koji imaju moć da promene na bolje".

Vi ste jako poznati u u Severnoj Makedoniji, takođe ste profesor ste na fakultetu. Volite da pomažete mlade autore, podstičete ih na rad. Koliko je danas teško sačuvati tu autorsku slobodu kada iza sebe nemate tako velike državne budžete?

"Makedonija je bila u jednom trenutku do 8 miliona evra budžetau filmskom fondu. I onda je to palo na dva, dva i po miliona evra. Sad se ponovo kreće. Ne postoji nezavisna kinematografija, ne postoji nezavisni film. Jer ako političke stranke nose odluke oko toga ko će da bude direktor nekog filmskog fonda, onda je odluka uvek u dosluhu sa politikom. I ti uvek moraš da se boriš sa politikom. Tu to je tako i treba da budemo iskreni i da govorimo da iskreno. inače, obaveza je velika kad imaš studente koje učiš na to da da budu svoji da budu nezavisni, da budu stvaraoci, da budu kritični, prvo prema sebi, posle prema prema društvu, prema celom društvu, a da ti to ne radiš. Ti ne možeš kao profesor da budeš sveštenik, da ne možemo ići po kako kako se kaže, znate ono svešteničko: "Ne ne slušaj me, ne gledaj me što radim, slušaj me što ti govorim2. Profesor ne sme tako da se ponaša, profesor treba da bude rol-model, kako treba da se ponašaju studenti. I u tom smislu meni i kao autoru i kao profesoru je teško, jer teško je da zadržiš nezavisnost, da na tome podučavaš druge ljude i da se da se boriš s time. Ali, U ovim krajevima nikad i nikome nije bilo lako i ja nisam od onih koji plaču i koji se žale na na probleme, jer film je uvek bio bio u priči punoj problema".

Živimo u u eri veštačke inteligencije. Koliko će veštačka inteligencija doprineti razvoju filma i da li svojim studentim sugerišete da se u nekoj meri oslone na veštačku veštačku inteligenciju?

"Film je primenjena umetnost. Ti moraš da primeniš tehnologiju da bi proizveo umetnost. Tehnologija se razvija i menja. U zadnjih tridesetak godina mi smo prešli od analogne do digitalne tehnologije. Ako smo se mi opirali na taj razvoj, mi ne bi postigli taj razvoj kinematografije koji smo danas postigli. Sad smo već na sledećem koraku, kad digitalna tehnologija prelazi prema veštačkoj inteligenciji. Čovek ne sme da se opire razvoju tehnologije jer sam film je tehnologija, nije samo priča. Film je tehnologija ine možeš bez tehnologije da proizvedeš film. U tom smislu, ja sam koristim veštačku inteligenciju, insistiram studentima da koriste veštačku inteligenciju, da hrane softvere, da pronalaze najbolje načine kako da izražavaju sebe i svoju umetnost putem veštačke inteligencije. I ja iskreno verujem da će u veoma u bliskoj budućnosti veštačka inteligencija biti dominantan medij. Ali, isto tako znam da će pored veštačke inteligencije da bude i ona ljudska kinematografija, ja ne znam sad kako da je nazovemo, koja nije stvarana pomoću softvera, već po pomoću ljudi. Kako smo rekli, oduvek je bilo različite publike za različite vidove umetnosti. Biće u buduće publike za filmove koji će da se rade sa veštačkom inteligencijom, delimično ili potpuno, biće i kinematografija koja će se raditi analogno, klasično, ljudski, još nemamo ni terminologiju, vidite, za budućnost. Tako da, ja nisam čovek koji veruje u Armagedone, u propast sveta, da će zbog veštačke inteligencije biti kraj sveta, jer ja sam imao tu sreću, možda i nesreću, da sam ta generacija koja je počela od 8 mm kod kuće, onda na kad sam počeo da se bavim amaterskim filmom na 16 mm, na akademiji sam radio 35 i super 35 mm. I u jednom trenutku sam prestao da koristim analognu tehnologiju i prešao sam na potpuno na digitalnu tehnologiju. I ništa nije propalo, ništa nije bilo gore. Ja mislim da onaj koji zna da se izrazi rečima, taj zna da se izrazi i pomoću softvera i pomoću veštačke inteligencije Ja mislim da da je uvek u pitanju čovek i njegova sposobnost da ispriča priču, a kojim sredstvima, manje-više to nam je važno".

Sada se filmovi gledaju preko telefona ili drugih platfotmi. Da li je možda nekako bioskop malo zaboravljena stavka? Kako privući više ljudi da dolaze u bioskop?

"Ako pogledamo istoriju kinematografije kako je sve to počelo, to je počelo u jednom veoma malom formatu od braće Limijer jednom kafiću, u Parizu u malom formatu. Onda je taj format vremenom bivao sve veći, veći, veći. Mi smo došli do kinorame, pa do cindpleksa. Sad je počeo jedan ciklus koji je obrnut, da se taj format smanjuje. Prvo je bila televizija i smo došli do telefona. I to su ciklusi koji su uobičajeni i i normalni. Mada moje mišljenje da će film da završi kao atrakcija, kao što je počeo. Film je počeo kao atrakcija, neka kao umetnost manje-više kao vašarska zabava. Film će da završi kao atrakcija, u smislu da da će svaka zemlja koja drži do sebe i svaki grad koji drži do sebe, jer kako vidimo da se čovečanstvo vraća da živi u gradovima, kao što su nekad ljudi živeli u gradovima, sela nisu postojala. Čovečanstvo se okreće prema prema antici, prema polisu. Mi ćemo da živimo u polisima, a sam film kao medij konzumiraće se na društvenim mrežama, na platformama, na televiziji u jednom obliku, jer i televizija polako ide prema kraju. Ono što starijim ljudima nije normalno, da gledaju film na na laptopu, mladim ljudima je normalno. I to njima nije prepreka da oni dožive priču ili film na pravi način. Vidim svoje studente, oni gledaju "Kum" na telefonu. Meni je to nelogično, ja se protiv toga ne borim, jer to je njihov život, to je njihovo vreme. Ja njih jednostavno ostavljam da sami odaberu koji medij oni više vole da koriste, da li će da koriste manji ili veći format, da to bude njihov izbor. Inače nemam nikakve sumnje u to da da će format film ili televizija da se smanji na 5-6 minuta, biće serijala koji koji će da budu svaki dan pravljeni za mobilne telefone".

Da li postoji nešto što u vašoj karijeri još uvek niste ostvarili, a o čemu žudite?

"Pa ne znam, u principu, na Balkanu je veoma teško i čak bih rekao neozbiljno da čovek planira više od danas do sutra ujutru. U ovom trenutku zanimaju me priče koje su povezane sa zemljom i sa ekologijom. Jer, smatram da je to najvažnije pitanje koju umetnost u ovom trenutku na ovom delu Sveta treba da se bavi. Ako pogledamo realno, mi imamo tri velika problema. Prvi problema je vladavina prava, mi živimo u društvima koja su u pravnom haosu i to ne možemp da poreknemo. Drugi problem nam je demografski, nemamo porast. I treći problem nam je ekologija. I zapravo nemamo druge ozbiljnije probleme. I ono što mene zanima u ovom trenutku je ta povezanost između prava, pravde, zemlje i ekologije kao budućnost čovečanstva. I u ovom trenutku sam posvećen jednom jednoj priči, jednom filmu koji se bavi o tome kako jedna mala zajednica pokušava da se odupre jednoj velikoj korporaciji koja želi u jednoj prelepoj, plodnoj zemlji da napravi rudnik zlata i bakra. I vraćam se drevno-antičkoj priči o onom kralju koji želi da ima svo zlato na sebe, čak i da sve što dodirne, pretvori u zlato. Mi ne možemo da živimo od zlata, mi živimo od prirode i mislim da ono čime treba da se bavimo je da čoveku pokažemo da najbolji put prema sebi je put prema prirodi", zaključio je Jani Bojadži.

Intervju priredio Sava Jojić