Mali Šoškiću: "Imamo najbrže rastuću ekonomiju"; "Srbija danas na nivou koji je 2012. godine bio nezamisliv"

Njegovu izjavu prenosimo u celosti i bez izmena:Tvrdnje profesora političara, biv&scaron;eg guvernera Dejana &Scaron;o&scaron;kića o &quot;nestručnoj makroekonomskoj politici&quot;, &quot;zaostajanju Srbije&quot;, &quot;gubitku konkurentnosti&quot; i &quot;neodrživom modelu rasta&quot; zvučale bi mnogo ubedljivije da dolaze od nekoga ko je tokom upravljanja ekonomskom politikom ostavio bolje rezultate od onih koje danas kritikuje. Ali, nije on ostavio nikakve rezultate, osim onih kojih je bolje da se ne sećamo, s obzirom na to da je u periodu 2008&ndash;2012. Srbija imala jednu od najvi&scaron;ih stopa inflacije u Evropi, dinar je oslabio za oko trećinu vrednosti, javni dug je eksplodirao, privreda u&scaron;la u recesiju, a nezaposlenost dostigla 25,9%. Prosečna plata bila je oko 360 evra, minimalna zarada oko 170 evra, privreda i država su kuburili sa nelikvidno&scaron;ću, a problematični krediti su dostigli skoro 20% ukupnih kredita. U tom periodu su propale brojne državne banke, aranžman sa MMF-om je suspendovan, a Srbija se suočavala sa ozbiljnim makroekonomskim neravnotežama.Ti &quot;rezultati&quot; su &Scaron;o&scaron;kićeva zaostav&scaron;tina, i zaista je apsurdno i nimalo uverljivo kada on deli lekcije o kredibilitetu, stabilnosti, održivom razvoju. Posebno je sporna tvrdnja da Srbija od 2012. godine &quot;sve vi&scaron;e zaostaje za uporedivim zemljama&quot;. Ako je to tačno, onda je potrebno objasniti kako je moguće da je BDP Srbije povećan sa oko 33 milijarde evra na skoro 100 milijardi evra, da je prosečna zarada porasla sa oko 366 evra na vi&scaron;e od hiljadu evra, da je nezaposlenost sa skoro 26% svedena na jednocifren nivo, da smo dobili investicioni kreditni rejting i da je javni dug sa vi&scaron;e od 70% smanjen na oko 43% BDP-a. Takvi rezultati jednostavno nisu kompatibilni sa tezom o kontinuiranom ekonomskom zaostajanju.Jo&scaron; je neozbiljnija tvrdnja da strane direktne investicije nisu doprinele rastu izvoznog potencijala zemlje. Izvoz robe i usluga Srbije povećan je sa 11,5 milijardi evra u 2012. godini na 47,7 milijardi evra u 2025, &scaron;to je rast veći od 315%. Da su stabilan kurs, rast zarada i investicije uni&scaron;tili konkurentnost privrede, takav rast izvoza jednostavno ne bi bio moguć. Tu je i &Scaron;o&scaron;kićev poku&scaron;aj da napravi razliku između &quot;skoka evra u nebesa&quot; i sopstvenog predloga da se devalvira domaća valuta radi povećanja konkurentnosti. Međutim, dinar se ne može devalvirati u odnosu na samog sebe. Ako se zagovara devalvacija dinara, onda se ona nužno odnosi na strane valute, pre svega evro. Jo&scaron; su važnije, &scaron;to i sam priznaje, posledice takve politike kada navodi da bi nakon devalvacije prosečna plata izražena u evrima mogla da padne sa 1.000 na 700 ili 800 evra, a zamislite tek rate kredita. Dakle, dok savremene ekonomije konkurentnost grade na znanju, tehnologiji i investicijama, profesor &Scaron;o&scaron;kić kao jedno od re&scaron;enja ponovo vraća priču na devalvaciju kursa. To vi&scaron;e govori o ograničenosti same ideje nego o realnim potrebama srpske privrede.Cilj razvojne politike nije da građani ostanu siroma&scaron;ni kako bi bili konkurentni, već da rast produktivnosti bude praćen rastom životnog standarda.Takođe, ekonomski je neutemeljeno predstavljati deficit tekućeg računa u uslovima snažnog investicionog ciklusa kao dokaz propasti ekonomskog modela. Srbija danas uvozi ma&scaron;ine, opremu, tehnologiju, infrastrukturne komponente i kapitalna dobra zato &scaron;to se intenzivno investira i gradi. Da je spoljna pozicija Srbije neodrživa, to bi bilo jasno konstatovano u izve&scaron;tajima međunarodnih finansijskih institucija. Naprotiv, Srbija je godinama u potpunosti pokrivala deficit tekućeg računa prilivom stranih direktnih investicija.Paradoksalno je istovremeno govoriti o padu investicija, a zanemarivati činjenicu da su tokom prethodne godine deo privrednih aktivnosti, turistički tokovi, transport i logistika bili direktno pogođeni blokadama puteva, &scaron;kola i institucija. To je neminovno uticalo na investicionu percepciju zemlje i odlaganje pojedinih investicionih odluka. I pored toga, Srbija je već u prvom kvartalu 2026. ponovo među najbrže rastućim ekonomijama Evrope.Najupečatljiviji deo intervjua koji je dao za jedan opozicioni nedeljnik ipak je tvrdnja da bi efekat na BDP bio isti i da smo &quot;kopali i odmah zatrpavali kanale&quot;. To nije ekonomski argument već populistička karikatura.Posle kopanja i zatrpavanja kanala ne ostaje ni&scaron;ta.Posle izgradnje auto-puta ostaje auto-put. Posle izgradnje železnice ostaje železnica. Posle izgradnje energetskih kapaciteta ostaje infrastruktura koja omogućava proizvodnju i rast. Posle izgradnje logističkih centara ostaju trajno niži tro&scaron;kovi poslovanja. I tako dalje, i tako dalje.Ako bi njegova logika bila tačna, onda bi sve razvijene zemlje sveta decenijama pravile istu gre&scaron;ku ulažući stotine milijardi evra u puteve, železnice, luke, aerodrome i energetsku infrastrukturu.Po istoj logici ne bi postojala razlika između brze pruge i praznog gradili&scaron;ta, između auto-puta i rupe u zemlji, između energetskog objekta i zatrpanog kanala.Naravno da postoji, i upravo zato Svetska banka, MMF, OECD i Evropska investiciona banka, infrastrukturne investicije smatraju jednim od najvažnijih izvora dugoročnog rasta produktivnosti.Podjednako je problematična i teza da je dinar precenjen. Ako je dinar zaista toliko precenjen koliko se tvrdi, onda je potrebno objasniti kako je izvoz povećan vi&scaron;e od četiri puta, kako je IT sektor postao jedan od najvećih izvoznika usluga, kako je zaposlenost značajno porasla i kako Srbija godinama privlači milijarde evra stranih direktnih investicija i ima devizne rezerve od 28,9 milijardi evra.Jednako je neubedljiva i teza da je pad udela javnog duga u BDP-u navodno rezultat inflacije i statistike. Odnos javnog duga prema BDP-u na isti način računaju Evrostat, Evropska komisija, MMF, Svetska banka, Evropska centralna banka i sve vodeće kreditne agencije. Ako bi se prihvatila teza da je taj pokazatelj nevalidan, onda bi se morali dovesti u pitanje i Mastrihtski kriterijumi, i izve&scaron;taji MMF-a, i kreditni rejtinzi svih država sveta.Pored toga, Srbija nije samo smanjila udeo javnog duga u BDP-u. Srbija je nakon fiskalne konsolidacije ostvarila primarne suficite, produžila ročnost duga, smanjila valutni rizik, povećala uče&scaron;će dinarskih hartija od vrednosti i dobila investicioni kreditni rejting. To nisu statističke iluzije već rezultati koje su potvrdile međunarodne institucije i finansijska trži&scaron;ta.Na kraju, u čitavoj argumentaciji postoji očigledna logička kontradikcija. Sa jedne strane tvrdi se da infrastrukturni projekti &quot;ve&scaron;tački naduvavaju BDP&quot;, a sa druge strane da rast BDP-a nije relevantan pokazatelj uspeha. Ako BDP nije važan pokazatelj, onda nije relevantna ni kritika načina na koji raste. Ako je BDP važan pokazatelj, onda se ne može ignorisati činjenica da je srpska ekonomija danas vi&scaron;e nego tri puta veća nego 2012. godine.Ne može se istovremeno tvrditi da je BDP dokaz neuspeha i da BDP nije bitan kada pokazuje uspeh. To je promena kriterijuma u zavisnosti od željenog političkog zaključka.Su&scaron;tina je jednostavna. O ekonomskoj politici uvek može da se raspravlja, ali tvrdnja da Srbija danas ekonomski stoji lo&scaron;ije nego 2012. godine nije sporna zato &scaron;to je nepopularna, već zato &scaron;to je u suprotnosti sa činjenicama. Кada se odvoje političke kvalifikacije od merljivih rezultata, ostaju podaci. A podaci pokazuju da su BDP, zarade, izvoz, zaposlenost, kreditni rejting i stabilnost javnih finansija danas na nivou koji je 2012. godine bio nezamisliv.

Mali Šoškiću: "Imamo najbrže rastuću ekonomiju"; "Srbija danas na nivou koji je 2012. godine bio nezamisliv"

0 Komentari