Nije obećavao Jokića, a postao je šampion: "Pogledao sam u sva četiri ćoška hale – pehara nije bilo"

&Scaron;est godina kasnije, mesec dana pred 33. rođendan, u Vučkovićevoj radnoj biografiji ostaje zapisano da je postao &scaron;ampion ruske Superlige sa ko&scaron;arka&scaron;ima Čeljabinska.Prvi samostalni trenerski posao na seniorskom nivou, nakon četiri godine provedene u Rusiji, mladi Beograđanin zavr&scaron;io je na najbolji mogući način &ndash; iz senke je odveo Čeljabinsk do titule i vrha Rusije, po&scaron;to je u finalu savladao Himki, nekada&scaron;njeg evroliga&scaron;a, ukupnim rezultatom 4-2 u seriji.Superligu, takmičenje koje je jedan nivo ispod VTB lige, njegov Čeljabinsk je osvojio na gotovo dominantan način - u liga&scaron;kom delu imali su skor 18-8, dok su najbolju ko&scaron;arku igrali u plej-ofu, gde su zabeležili samo dva poraza, oba u finalnoj seriji. A sve to uradila je ekipa kojoj na početku sezone nisu davane &scaron;anse ni za Top 4.Srbin pokorio Rusiju: Mladi trener napravio čudo i osvojio titulu sa ČeljabinskomIako je sve bilo spremno da se titula osvoji na domaćem terenu, sudbina je htela da se pehar ipak podigne 23. maja u hali Himkija, nakon ubedljive pobede od 79:61.Bio je to meč u kom je Čeljabinsk pokazao u kakav je tim izrastao, a Goran Vučković zbog čega slovi za jednog od najperspektivnijih srpskih trenera mlađe generacije.&quot;Sve se zavr&scaron;ilo u subotu uveče. Velika je zemlja, pa smo u nedelju stigli u Čeljabinsk, gde nam je bio priređen doček. Već u ponedeljak ujutru dobio sam poziv sportskog direktora u vezi sa odabirom igrača za sledeću sezonu i od tog trenutka svo uživanje i sva euforija zbog osvojene titule su prestali&quot;, počinje priču Goran Vučković za B92.sport. View this post on Instagram A post shared by БК &laquo;ЧБК&raquo; Челябинск (@bkchelbasket)&quot;Nakon toga sam pričao sa svojim prijateljem, koji radi u HR-u jedne firme i nedavno je imao trening o tome koliko traje sreća. Zaključak je bio da traje jedan dan. Eto, mogu to da potvrdim i iz ličnog iskustva &ndash; trajala je samo jedan dan. &Scaron;alu na stranu, klubu je ovo bila treća sezona u Superligi i svake godine ciljevi su ispunjavani. Ove godine cilj je bio plasman u polufinale, a mi smo malo nadma&scaron;ili očekivanja. Veliki je to uspeh i za grad i za celu oblast&quot;, dodaje Goran.Imali su Vučković i njegovi izabranici lepu &scaron;ansu da titulu osvoje u svojoj hali i pred svojim navijačima, koji su im tokom cele sezone bili dodatni vetar u leđa. Ipak, 20. maja Himki je pokvario slavlje domaćinu i produžio seriju (74:61).&quot;Ta čuvena utakmica u finalu kada smo vodili 3-1&hellip; Na tom petom meču u hali je bilo oko 1.700 ljudi, vi&scaron;e od kapaciteta hale. Ne znam kako su ih spakovali. Tokom cele sezone izvodila se himna, za taj meč doveli su orkestar da je svira, a mi smo iza&scaron;li kao bez glave. Videlo se da je sve to uticalo na nas, glatko smo izgubili. Defanzivno smo bili dobri, ali u napadu kao da su nam ruke bile vezane. To je bio tek drugi poraz pred na&scaron;im navijačima i to samo pokazuje koliko smo se mi dobro osećali u na&scaron;oj maloj hali. Imali smo prilično problema sa povredama, ali svaki put kada smo bili kadrovski oslabljeni, te utakmice smo dobijali. U polufinalu startni centar je pokidao prednje ukr&scaron;tene, u trećoj utakmici finala bek iz prve petorke dobio je udarac i slomljena mu je ključna kost. Mi smo finale odigrali sa sedam-osam igrača u rotaciji, protiv Himkija koji je imao roster od 12 ko&scaron;arka&scaron;a. Imali smo kod kuće priliku da zavr&scaron;imo to finale, nismo uspeli, ali smo oti&scaron;li u goste i pobedili skoro 20 razlike. To ne može da uradi tim koji nema veliko zajedni&scaron;tvo i međusobno poverenje. Za taj peti meč finala kod nas, sve je bilo pripremljeno za proslavu, medija je bilo vi&scaron;e nego ikad. Ali smo morali u Himki&quot;, priča Vučković, koji se na&scaron;ao u čudu kada je njegov tim do&scaron;ao u Podmoskovlje, na, ispostaviće se, ključni meč finala.&quot;Nije bilo ni konfeta, samo su nam uručili pehar&quot; View this post on Instagram A post shared by БК &laquo;ЧБК&raquo; Челябинск (@bkchelbasket)&quot;A tamo &ndash; ni&scaron;ta! Kao &scaron;to znate, kada ekipa dođe na pobedu od titule, pehar mora da bude vidljiv u hali, negde izložen na vidnom mestu. Zavr&scaron;ili smo prvo poluvreme, krenuo sam ka svlačionici i pogledao u sva četiri ćo&scaron;ka hale &ndash; pehara nigde! Niko ga nije izneo na teren. Nema ga. Razumem da su razmi&scaron;ljali u fazonu: sada je 3-2, oni će da izjednače, pa ćemo igrati sedmu kod nas. Iskoristio sam to kao dodatnu motivaciju za igrače. Posle pobede nije bilo nijedne novinarske ekipe, sve je bilo protokolarno, samo jedna PR menadžerka federacije. Nije bilo ni konfeta, samo su nam uručili pehar&quot;, prisetio se Goran.Taj duel za trofej posle poraza kod kuće bio je najteži trenutak koji je Vučković imao ove sezone kao trener.&quot;Neću da krijem, ba&scaron; je bio težak moment. Verovao sam i dalje u svoji tim, ali mi sve vreme igramo finale sa osam igrača i znao sam da seriju moramo da zavr&scaron;imo &scaron;to pre. Finale Superlige se igra na četiri pobede, to je NBA plej-of serija. Shvatili smo da bilo kakav trening vi&scaron;e nema smisla, da moramo da osvežimo igrače. Gledali smo video, istežali se, radili oporavak, nismo se ne&scaron;to ni bavili ko&scaron;arkom. Najvažnije je bilo da se dobro odspava, jer svaku utakmicu finala su odlučile ničije lopte i kontrola skoka. Neku svoju pripremu sam imao kroz mir i razgovor sa igračima. Kada sam video kako se pripremaju, kako se pona&scaron;aju na doručku, način na koji ulaze u autobus, ja sam iz svega toga crpeo spokoj. Sve je bilo kroz tim, jer oni na kraju igraju, bore se za loptu, moraju da udare i bez njih ni&scaron;ta ne može&quot;.&quot;Nismo bili među favoritima, niti su nas drugi videli kao ozbiljnu pretnju&quot; View this post on Instagram A post shared by БК &laquo;ЧБК&raquo; Челябинск (@bkchelbasket) Možda je sreća trajala jedan dan, ali je slavlja i počasti za &scaron;ampionski tron i te kako je bilo na istočnim padinama Urala.&quot;Bilo je uživanje nekoliko dana posle osvajanja titule. Imali smo prijem kod gubernatora oblasti, odlikovani smo blagodarstvenim pisima. Usledilo je i druženje sa navijačima u centru grada. Bilo je to zatvaranje sezone na prvi način&quot;, priseća se Vučković de&scaron;avanja krajem maja i posebno apostrofira podr&scaron;ku sa tribina.&quot;Na&scaron;a sala je mala, kapacitet do 1.000 mesta, ali imali smo pune tribine na 80 posto utakmica u sezoni. Imali smo najbolju atmosferu i u regularnom delu smo izgubili samo jednu utakmicu kod kuće i jednu u plej-ofu. Klupsko pravilo je da 15-20 minuta posle utakmice ostanemo u hali, da imamo trenutke sa navijačima. Ne&scaron;to slično &scaron;to rade u Nemačkoj, pozdravljanje sa navijačima koji priđu do terena. Posle toga se spu&scaron;taju ograde i ko želi, može da siđe da se slika ili uzme autogram. Mislim da sa nekim ljudima imam 30 fotografija, koliko god je bilo utakmica, toliko smo se puta slikali. To je ba&scaron; jako lepa stvar. Pobedio ili izgubio, zahvaljuju ti na igri&hellip; Klub raste, gleda se &scaron;ira slika, mnogo se polaže na dru&scaron;tvene mreže i marketing. Kada sam video koliki je budžet za to, rekao sam skratite to malo, da uzmemo nekog igrača za taj novac. Predsednik kluba, ujedno i prvi čovek ko&scaron;arka&scaron;ke federacije cele te oblasti, vodi računa o popularizaciji ko&scaron;arke. Stalno gleda brojeve koliko je dece počelo da se bavi ko&scaron;arkom, jer to nije primaran sport, po&scaron;to hokeju ne može da se priđe&quot;.Ustupljene fotografije/KK Čeljabinsk/Yulia NestruevaDolazak Vučkovića u Čeljabinsk, grad bogate istorije i industrije, poznat po velikoj proizvodnji tenkova tokom Drugog svetskog rata, bio je samo nastavak ko&scaron;arka&scaron;kog pute&scaron;estvija kroz Rusiju, koje je počeo tokom sezone 2021/22, kada je predvodio je Lokomotivu Kubanj 2, razvojni tim kluba iz Krasnodara.Nakon toga, Vučković je dve sezone radio kao pomoćni trener u Nižnjem Novgorodu, gde je bio član stručnog &scaron;taba Zorana Lukića, aktuelnog selektora Rusije.Kockice su se složile, pa je Goran dobio veliku prilku da stvori svoju &quot;te&scaron;ku artiljeriju&quot;, koja je gazila ruskim prostranstvima i na kraju bila najbolja od svih.&quot;Pro&scaron;log leta klub je pro&scaron;ao kroz potpunu rekonstrukciju, sa jasnim ciljem da se plasira u VTB ligu. Doveden je sportski direktor Sergej Domanov, koji je nekoliko godina radio u Uralma&scaron;u i taj klub uveo iz Superlige u VTB ligu. Predsednik kluba njemu i meni prepustio je sve &scaron;to se tiče sportskog sektora. Sve je bilo novo &ndash; stručni &scaron;tab, doktor, kondicioni trener... Cilj je bio jasno postavljen, ali realno nismo bili među favoritima, niti su nas drugi doživljavali kao ozbiljnu pretnju. Možda smo ba&scaron; zato dobro otvorili sezonu i krenuli sa 7-0. Od prvog dana bili smo maksimalno posvećeni. Niko nije razmi&scaron;ljao o osvajanju titule, već smo od početka gradili sve na profesionalnim osnovama&quot;, ističe Vučković, koji se trenerskim poslom bavi od svoje 23. godine.&quot;Ambicije su počele da rastu, svi su pomislili da možemo&quot; View this post on Instagram A post shared by БК &laquo;ЧБК&raquo; Челябинск (@bkchelbasket)Po dolasku u Čeljabinsk nije obećavao kule i gradove, uoči početka sezone 2025/26 rekao da je zadovoljan sastavom ekipe i da veruje u potencijal igrača koje ima na raspolaganju, nagla&scaron;avajući da klub želi da izgradi sopstvene zvezde i da ne očekuju Nikolu Jokića.&quot;Već u prvih nekoliko pripremnih utakmica sa ekipma iz VTB lige, meni se svidelo kako smo se fizički nosili sa njima. Po mom mi&scaron;ljenju, atletika i fizika su najvažnije, koliko ko može u intenzitetu, kontaktu&hellip; Mi smo te utakmice izgubili, ali smo videli da sve to ide u dobrom pravcu. Nakon toga smo na pripremnom turniru ubedljivo pobedili prethodnog &scaron;ampiona Superlige i onda je počelo da raste i samopouzdanje. Sve to je uticalo na nov tim i celu organizaciju i na talasu dobrog pripremnog perioda smo otvorili i sezonu&quot;, priča Vučković kako je počela ova ko&scaron;arka&scaron;ka bajka.Naravno, nije sve i&scaron;lo glatko.&quot;Bilo je i malih padova, u novembru smo izgubili na strani dve vezane utakmice. U ruskoj ligi svaku pobedu na strani bukvalno može&scaron; da slavi&scaron; nekoliko dana, a to kažem zbog putovanja koja su prilično naporna. Mi imamo sreću, jer imamo dobar aerodrom. Kada ljudi čuju Čeljabinsk, pomisle da je to neko selo, a to je grad sa vi&scaron;e od 1,2 miliona stanovnika, sedmi po veličini u Rusiji. Blizu nam je Jekaterinburg, na dva sata autobusom, za slučaj da nemamo direktnu konekciju. Ali onda leti&scaron; u Vladivostok, direktan let od sedam sati, plus pet je vremenska razlika i ti kao tamo treba da dođe&scaron;, da igra&scaron; i pobedi&scaron;. Zato kažem koliko su pobede na gostovanjima zlata vredne. Posle ta dva vezana poraza na strani smo se konsolidovali, dobro trenirali i prvi deo sezone smo zavr&scaron;ili sa skorom 12-2. Tada su ambicije počele da rastu, svi su pomislili da možemo, ali je dobro &scaron;to smo sve to uspeli da kontroli&scaron;emo. Postoje dva puta: da ostane&scaron; na zemlji, da to iskoristi&scaron; da podigne&scaron; samopouzdanje ili da poleti&scaron; - da se opusti&scaron;, olak&scaron;a&scaron; trening i da onda to ode na drugu stranu. Hvala Bogu, mi smo to iskoristili na pravi način. Bilo je padova i posle novogodi&scaron;nje pauze, ali najbolju ko&scaron;arku smo igrali u plej-ofu, gde smo imali samo dva poraza i to oba u finalu&quot;.&quot;Nisam znao ni da se to dodeljuje, ali imponuje mi&quot;Ustupljene fotografije/KK Čeljabinsk/Yulia NestruevaZa trenutno najveći profesionalni izazov u karijeri, Vučković se spremao jo&scaron; od 2016. godine, kada je postao trener seniorske ekipe Radničkog, a cela pređena ko&scaron;arka&scaron;ka staza od Krsta od daleke Rusije, pomogla mu je da pritisak nove sredine ne oseti.Posebne čestitke za titulu&quot;Iz trenerskog posla imam dvojicu kolega koji su mi prijatelji &ndash; Zorana Lukića i Nenada Stefanovića, koji su istog trenutka na dru&scaron;tvenim mrežama objavili da sam osvojio titulu, pored moje porodice koja je bila presrećna. Kada je bila ta peta utakmica i 3-1 za nas, morao sam vi&scaron;e da smirujem porodicu posle poraza nego sebe. Reakcije te dvojice kolega i prijatelja su mi najvi&scaron;e značile. Znam &scaron;ta su obojica radili za mene, kakvo mi&scaron;ljenje imaju o meni i koliko su se trudili da mi svojim preporukama pomognu. Ko&scaron;arka nas povezuje, ali na&scaron; odnos je mnogo dublji od toga&quot;, kaže Goran.&quot;Nisam imao jezičku barijeru, ovo mi je četvrta sezona u Rusiji, progovorio sam ruski. Druga i najvažnija stvar, porodica je sa mnom. Bilo je te&scaron;ko spakovati dvoje male dece i suprugu i dovesti ih ovde, iz nekog uređenog stabilnog života. Manje-vi&scaron;e za mene, nego za suprugu, sina i ćerku - da ih povučem sa sobom, da odemo tamo gde je minus 20, 30. Da nije porodica sa mnom, verovatno bi to bilo najteži momenat. &Scaron;to se tiče sportskog dela, ne mogu da kažem da mi je ne&scaron;to te&scaron;ko palo. Ako ima&scaron; strah od nekog potencijalnog otkaza, onda i ne treba da se bavi&scaron; trenerskim poslom&quot;, jasan je Vučković.A kakav je posao odradio sa ko&scaron;arka&scaron;ima Čeljabinska, pored titule govori i individualno priznanje, jer je progla&scaron;en za najboljeg trenera Superlige.&quot;Nisam to uop&scaron;te očekivao. Već sam se bio vratio u Beograd, a na&scaron; GM je oti&scaron;ao na sastanak lige za kraj sezone i samo mi je u jednom trenutku stigla poruka sa fotografijom plakete i čestitkom. Nisam znao ni da se to dodeljuje, ali imponuje mi i drago mi je. Najvi&scaron;e zbog toga &scaron;to smo u&scaron;li na mala vrata, &scaron;to nismo bili među favoritima. Kada smo čekali protivnika za finale, ba&scaron; sam navijao da to bude Himki. Jer, kad kaže&scaron; pobedio si Himki&hellip; Oni su silom prilika u toj situaciji, ali to je taj Himki. Njima je ta serija bila veoma važna, jer prema informacijama koje imam, oni bi se naredne sezone odmah vratili u VTB ligu&quot;. View this post on Instagram A post shared by БК &laquo;ЧБК&raquo; Челябинск (@bkchelbasket) Kako kaže, ni titule ni trenerske nagrade ne bi bilo bez ekipe.&quot;Od početka mi je tim pomogao da se osećam samouvereno. Uradili smo odličan posao u selekciji, doveli smo dva Amerikanca, prva dva u Čeljabinsku ikada. Pre toga prvi stranac u istoriji ovog kluba bio je Luka Anđu&scaron;ić, brat Danila Anđu&scaron;ića. Samo ću da kažem da je ovaj jedan progovorio ruski. Jedan Amerikanac baca fore na ruskom, razume sve&hellip; Meni kao treneru je bilo lak&scaron;e da na ruskom radim neke delove treninga, jer je on razumeo vi&scaron;e ruski, nego &scaron;to su Rusi razumeli engleski. Sav potencijalni pritisak, prvi put sam glavni trener, veliki je projekat, znam &scaron;ta to donosi ako uradim posao dobro, a to je pozicija trenera u VTB ligi&hellip;. Sve mi je to pro&scaron;lo mnogo lak&scaron;e uz tim i sve te ljude koje smo okupili, uz fenomenalnu sredinu za rad. Bili smo stabilni, od starta smo izgradili odnos i samopouzdanje i zbog toga smo do&scaron;li do titule&quot;.&quot;Bilo je uživanje&quot; View this post on Instagram A post shared by РФБ (@russiabasket)Iz dobre atmosfere, stvorio se i lep odnos na relaciji trener - igrači.&quot;Ja tamo jesam stranac, ali im mnogo znači &scaron;to pričam ruski. Kroz trening nam prođe rusko-srpsko-engleski miks. Naučili su oni i dosta srpskog jezika. Naravno, malo vi&scaron;e onih ne toliko lepih reči. Jedini pravi autoritet je autoritet znanja, biti primer profesionalnim pristupom, ali forsirati neku strogoću&hellip; Igrači su zaslužni za taj odnos, od prvog dana ispo&scaron;tovali su sve. Kada je stepen po&scaron;tovanja visok, onda možemo sve. Nikada se ne libim da pokažem emociju, na&scaron;li smo se i bilo je ba&scaron; uživanje raditi sa njima&quot;, dodaje Vučković.Neko kome trenerski posao nije bio primarna želja, jer su do toga dovele povrede kolena zbog kojih je morala da bude zavr&scaron;ena igračka karijera, Vučković već 10 godina strpljivo gradi svoj trenerski put.Posle romantičara sa Krsta, radio je kao pomoćnik u Dinamiku, a uz pomenute angažmane u Rusiji, bio je deo stručnog &scaron;taba Zorana Lukića, koji je vodio U19 reprezentaciju Srbije.Ustupljene fotografije/KK Čeljabinsk/Yulia NestruevaNa tom putu radio je sa mladim igračima, poluprofesionalcima i amaterima, ne preskačući stepenike, da bi od Treće lige Srbije stigao nadomak klupe VTB liga&scaron;a.&quot;I dalje sam na početku svog puta, ali mislim da je do sada bio prilično trnovit i da mi ni u jednom trenutku ni&scaron;ta nije bilo poklonjeno niti sam dobio ne&scaron;to &scaron;to nisam zaslužio. Kada sam ljudima iz Rusije obja&scaron;njavao kako izgledaju na&scaron;e lige, od ABA lige, preko ABA 2, KLS i Druge lige, pa naniže, te&scaron;ko sam mogao da im objasnim da sam vodio tim u petom rangu srpskog takmičenja. Nisam mogao da im dočaram koliko je to te&scaron;ko takmičenje. Nema plej-ofa, mora&scaron; da pobeđuje&scaron; u kontinuitetu, nema prostora za kikseve. Nekoga bi bilo sramota da se time hvali i da u CV upi&scaron;e da je osvojio peti rang takmičenja, ali ja o tome uvek govorim sa ponosom&quot;, kaže mladi trener. &quot;Ne stavljam se u njihov rang, ali u tim sezonama, dok sam radio u srpskoj ligi, Nenad Stefanović je bio trener Zemuna, danas evropski &scaron;ampion sa reprezentacijom Srbije do 18 godina i trener u FIBA Ligi &scaron;ampiona. Tu je bio i Marko Barać, tada trener Torlaka, a danas trener u Evrokupu. Nadam se da nekoga nisam zaboravio, ali žao mi je &scaron;to te lige nisu vi&scaron;e ispraćene. Kao treneru, meni je ta liga tada bila izuzetno zahtevna. Za priliku u Čeljabinsku čekao sam godinu dana, sedeći kod kuće. Kada radite sa Zoranom Lukićem, selektorom Rusije, njegova preporuka mnogo znači i sigurno je pomogla da me klub angažuje. Imao sam i sreću da dođem u organizaciju u kojoj sam dobio punu autonomiju u dono&scaron;enju odluka. A to je, valjda, sreća koju sam negde zaslužio&quot;, ističe Vučković.Sledeća stanica &ndash; VTB ligaUstupljene fotografije/KK Čeljabinsk/Yulia NestruevaZa sve urađeno minule sezone, nagrada od kluba bio je i novi ugovor, sa jasnom željom da Goran nastavi priču i pripremi tim, ali i sebe, za ulazak u najjači rang ruske ko&scaron;arke - VTB ligu.Iz svega toga, nametnulo se pitanje - da li je spreman?&quot;To me svi pitaju&quot;, počinje kroz osmeh Vučković.&quot;U VTB ligi nema ispadanja, ali je ona u malom problemu otkako je krenulo da se de&scaron;ava sve ovo &scaron;to de&scaron;ava sa ratom. Ostalii su bez timova za ligu. Samara se mučila, Nižnji Novogorod je odlučio da ugasi seniorski tim. VTB liga traži klubove, ali ima svoje kriterijume koji se tiču minimalnog budžeta, dvoranske i avio-saobraćajne infrastrukture. Čeljabinsk ispunjava sve uslove osim hale, koja bi trebalao da bude zavr&scaron;ena i otvorena u januaru 2027. godine. Stvarno izgleda fascinantno, imaće kapacitet oko 6.000 ili 7.000. Osvajanjem titule Čeljabinsk je dobio poziv da igra VTB odmah sledeće sezone. Čak je generalni direktor VTB lige ponudio i opciju da nađemo privremenu halu za igranje utakmica dok na&scaron;a ne bude zavr&scaron;ena, ali to neće biti slučaj. Klub to nije hteo i meni se to svidelo, jer se neće brzati. Mi smo ispunili sportski kriterijum i nevezano za plasman u sezoni 2026/27, koji naravno želimo da ponovimo, od naredne godine igraćemo VTB ligu. Sezona koja sledi poslužiće nam da se pripremimo za VTB, da formiramo tim u tom pravcu, da stvorimo bazu igrača, koja će moći da iznese zatheve najvi&scaron;eg ranga takmičenja&quot;, rekao je Vučković.A za godinu voleo bi da priča o&hellip;.&quot;Mi se bavimo ovim sportom da bismo pobeđivali, ali voleo bih da kažem da sam ponovo imao ekipu koja je disala kao jedno, da sam ponovo odradio dobar posao sa selekcijom. Ugovor je na godinu dana, pa bih voleo da ti kažem i da ostajem i sezonu 2027/28. Želja je uvek da se ne&scaron;to osvoji, ali nije samo trofej merilo rezultata. Međutim, stremićemo ka odbrani titule&quot;, zaključio je Goran Vučković.Dejana PopovićPosebno mesto u srcu za Čeljabinsk&quot;Očekivanja su mi bila minimalna, jer sve &scaron;to sam čuo jeste da me čeka zagađena sredina, prljav industrijski grad. Možda ba&scaron; zato &scaron;to su mi očekivanja bila takva, osećaj zadovoljstva je veći. Za mene je Čeljabinsk specifičan jer je to prvi veliki grad u kojem smo kao četvoročlana porodica živeli. Hladno je &ndash; tokom tri zimska meseca temperatura se spu&scaron;ta i do -20, ali to nije onaj minus na koji smo mi u Beogradu navikli. Bio sam ovde za Novu godinu i smrzao sam se na 0 stepeni &ndash; hladnije mi je bilo nego u Čeljabinsku. Grad je odličan za život i ostaće mi u lepom pamćenju. Moj sin ima tri godine i prvi put razume čime se tata bavi i &scaron;ta radi, a moji igrači su mu idoli. Zna ih sve po imenu, grli ih pre i posle utakmice &ndash; pravi je fanatik. Takvi momenti su učinili da mi taj grad priraste srcu&quot;, ističe Vučković.Naravno, ima i negativnih momenata.&quot;Ni u jednom trenutku nisam se osetio nebezbedno. Kada se čita i gleda sa strane, nije prijatno. Kada porodica dolazi ili odlazi, naravno da se ne spava mirno i da postoji briga, ali sve je to lokalizovano i ne oseća&scaron; da ti je bezbednost ugrožena. Ode&scaron; na aerodrom i ne zna&scaron; da li će da jave da je Moskva zatvorena i da neće&scaron; moći da krene&scaron; naredna tri sata. Sa tog aspekta, to remeti organizaciju, ali u svakodnevnom životu ne može&scaron; da oseti&scaron; da je ta država u ratu. Svi želimo da sve to stane i da se vrati u normalu. Greota je i za evropsku ko&scaron;arku &scaron;to nema ruske timove, ali i za trenere i igrače&quot;. View this post on Instagram A post shared by БК &laquo;ЧБК&raquo; Челябинск (@bkchelbasket)

Nije obećavao Jokića, a postao je šampion: "Pogledao sam u sva četiri ćoška hale – pehara nije bilo"

2 Komentari