Da li smo svesni koliko smo srećni?

Više od dve decenije svet je bio podeljen na dva tabora. Jedni su se divili Mesijevoj magiji, lakoći sa kojom je radio stvari koje su delovale nemoguće.

Drugi su bili opčinjeni Ronaldovom snagom volje, disciplinom i neumoljivom željom da pomera granice ljudskih mogućnosti.

Rasprave su trajale godinama, statistike su se prebrojavale do besvesti, a svaki njihov gol, trofej ili rekord dočekivan je kao novi argument u najvećoj sportskoj debati modernog doba.

Međutim, dok traje Svetsko prvenstvo, možda je konačno došlo vreme da se na trenutak zaboravi pitanje ko je bolji.

Jer, istina je mnogo jednostavnija.

Imali smo privilegiju da živimo u eri dvojice najvećih fudbalera koje je igra ikada videla.

EPA/FRIEDEMANN

Malo koja generacija navijača mogla je da se pohvali time da iz nedelje u nedelju gleda dva igrača koja istovremeno ruše granice mogućeg.

Još manje njih moglo je da prati njihovu borbu koja je trajala toliko dugo, a da pritom nijedan nije uspeo da potpuno zaseni drugog.

Mesijeva genijalnost i Ronaldova veličina postojale su paralelno, hraneći jedna drugu i gurajući ih ka visinama koje možda nikada ne bi dostigli da nisu imali takvog rivala.

Možda je najveći paradoks cele priče to što su mnogi navijači potrošili godine pokušavajući da umanje veličinu jednog kako bi dokazali veličinu drugog.

Jedni sada tvrde da je Ronaldo egoista koji guši Portugal i sve podređuje sebi.

Drugi su Mesiju zamerali da ne igra odbranu, da je privilegovan kod sudija i da je kroz karijeru, generalno, imao poseban tretman.

Svaki njihov promašaj, svaki poraz i svaka slabija utakmica pretvarani su u novu rundu beskrajne rasprave.

A možda smo upravo zbog toga propustili da u potpunosti uživamo u onome što smo imali pred očima.

Umesto da uživamo u činjenici da gledamo dvojicu najvećih fudbalera svih vremena, godinama smo se bavili sitnicama.

Da li Ronaldo previše traži loptu? Da li Mesi dovoljno trči? Da li jedan ima bolji tim? Da li je drugi imao više pomoći sudija?

Dok smo tražili mane, pred očima su nam nastajali rekordi za koje smo nekada verovali da nikada neće biti oboreni.

U želji da pobedi naš favorit, često smo zaboravljali da smo kao ljubitelji fudbala već pobedili samom činjenicom da smo mogli da gledamo obojicu.

Zato ovo Svetsko prvenstvo nije samo borba za još jednu titulu. Ono je mnogo više od toga.

Ovo je verovatno poslednji ples Lionela Mesija i Kristijana Ronalda u reprezentativnim dresovima.

Poslednja prilika da ih gledamo na najvećoj sceni kako nose teret svojih nacija, kako slave golove pred milionima ljudi i kako pokušavaju da još jednom ispišu istoriju.

Biće vremena za statistike, za rangiranja i za beskrajne rasprave. Ali trenutak u kojem se nalazimo ne sme da prođe neprimećeno.

Jer kada se svetla ovog Mundijala ugase, jedna epoha će se zauvek završiti.

A dok se dve legende polako približavaju izlazu sa najveće scene, na horizontu se već pojavljuju naslednici.

Kilijan Mbape i Erling Haland pokazali su u prva dva kola zašto ih mnogi vide kao nove vladare svetskog fudbala.

Obojica su postigla po dva gola u uvodna dva meča i jasno stavili do znanja da su svoje najbolje partije sačuvali upravo za prvenstvo koje će po mnogo čemu ostati upamćeno.

Njihova brzina, moć, glad za golovima i sposobnost da rešavaju najveće utakmice nagoveštavaju da fudbal neće ostati bez superzvezda kada Mesi i Ronaldo odu u legendu.

EPA-EFE/JUAN CARLOS HIDALGO

Ipak, koliko god Mbape i Haland bili fenomenalni, oni danas ne predstavljaju kraj jedne priče, već početak nove.

Kraj pripada Mesiju i Ronaldu.

Zato pitanje više nije da li je bolji Mesi ili Ronaldo.

Pitanje je da li smo svesni koliko smo, zapravo, srećni.

Jer kada se za nekoliko godina budemo prisećali ove epohe, niko neće pamtiti komentare na društvenim mrežama, beskrajne rasprave i pokušaje da se jednom pronađe mana kako bi drugi izgledao veći.

Pamtiće se samo da su u isto vreme postojali Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo i da smo imali privilegiju da budemo njihovi savremenici.

Uživajmo zato u svakom njihovom potezu, svakom golu i svakoj utakmici koju nam još poklone.

Sportska istorija nas je mnogo puta naučila da tek kada najveći odu, shvatimo koliko smo bili srećni što smo ih gledali.

A mi smo imali sreću da gledamo dvojicu.

U isto vreme.