Ovo je sledeći predsednik Rusije?

Ruski predsednik Vladimir Putin, 73, izgradio je moćan režim zasnovan na svojoj ličnosti, ali onaj koji nema pravi plan za ono što dolazi posle njega. Putin će jednog dana napustiti funkciju, bilo smrću, bolešću ili, suprotno onome što sugeriše njegovo prethodno ponašanje, povlačenjem. Ali šta se dešava posle toga ostaje nejasno. Mogla bi to biti ishitrena promena na vrhu, haotična borba za moć među elitama kojima je godinama zabranjeno da zauzmu najviše političke pozicije, ili kontinuirani pad pod gerontokratijom koja, zajedno sa ruskim diktatorom, trenutno vlada zemljom, piše Foreign Affairs.

Sukcesija vlasti u Rusiji je stoga mnogo više od pitanja samog Putina. Reč je i o neizbežnom odlasku cele generacije elita koje okružuju ruskog autokratu i koje i dalje drže većinu najviših pozicija u zemlji. Mnoge ličnosti dovoljno bliske vladi da utiču na izbor sledećeg lidera su otprilike Putinovih godina. Njihov odlazak sa političke scene je ključan, jer oni i dalje nesrazmerno kontrolišu institucije koje će odlučivati ko će biti važan kada dođe vreme za promenu na vrhu.

Putinova čvrsto povezana mreža mu je pomogla da konsoliduje vlast i održi stabilnost režima. Međutim, sistem koji je istovremeno držao njegove poverljive saveznike na vlasti onemogućio je budućim generacijama da učestvuju u visokoj politici, steknu poverenje drugih nosilaca moći i steknu liderske veštine koje bi im bile potrebne za efikasno upravljanje zemljom u budućnosti.

Sprečavajući prirodnu smenu generacija, Putinov sistem je stvorio takvu blokadu da su mnogo mlađe generacije, uključujući rođake sadašnjih elita iz Putinovog užeg kruga, mogle da preskoče zvaničnike u pedesetim i šezdesetim godinama koji sebe smatraju prirodnim naslednicima autokrate. Kako ruska vrhovna elita stari zajedno sa Putinom, nema garancije da će biti u stanju da upravljaju procesom sukcesije ili da spreče da se dugo potiskivane ambicije njihovih mlađih kolega pretvore u unutrašnje borbe.

Proces sukcesije vlasti u Rusiji odvijaće se kroz formalno demokratsku ustavnu strukturu zemlje, koja zahteva održavanje vanrednih predsedničkih izbora u roku od tri meseca od predsednikovog odlaska sa funkcije. Međutim, Ustav ne određuje ko može da se pozicionira da pobedi na tim izborima ili ko će na kraju postati novi lider Rusije. Umesto toga, kao što je bio slučaj tokom političke tranzicije u Sovjetskom Savezu nakon smrti Josifa Staljina, odluke i dogovori male grupe ljudi na samom vrhu vlade odrediće ko preuzima kontrolu.

Ono što je danas drugačije jeste to što su mnogi ljudi koji igraju sličnu ulogu posrednika u borbi za vlast i kandidati za vodeće pozicije znatno stariji od kandidata koji su se borili za sukcesiju nakon Staljinove smrti. To sugeriše mogućnost da možda nemaju energije ili smirenosti da upravljaju spornim procesom sukcesije. Ako Putinovi mrzovoljni saveznici ostanu na vlasti kada on napusti predsedničku funkciju, propustiće priliku da obrazuju novu generaciju elita i obezbede mirnu tranziciju, baš kao što je Putin propustio priliku da obrazuje svog naslednika.

Recept za nasleđivanje vlasti

Putin je dosledno odbijao da odredi naslednika ili da uspostavi jasan institucionalni proces za njegov izbor. Jedinstvena Rusija, nominalno vladajuća stranka u zemlji, nikada nije bila osmišljena da imenuje naslednika; njena svrha je pre svega bila da osigura da izbori pouzdano proizvedu poslanike lojalne režimu u institucijama kao što je parlament. Ruski Ustav takođe ne predviđa funkciju potpredsednika, što izbegava situaciju u kojoj bi lider morao da imenuje svog izabranog naslednika.

Prema Ustavu, ako predsednička funkcija ostane upražnjena, premijer postaje vršilac dužnosti predsednika dok se ne održe izbori. Međutim, Putin je pažljivo izabrao premijere koji nemaju jaku sopstvenu bazu moći i koji ga ne mogu zaseniti. To takođe znači da nisu vidljivi naslednici. Na primer, sadašnji premijer Mihail Mišustin nema sopstvenu mrežu lojalnih pristalica, što znači da ako bi postao vršilac dužnosti predsednika, teško da bi mogao da svoju poziciju pretvori u pobedu na predsedničkim izborima.

Mišustin Dmitry Astakhov / Zuma Press / Profimedia

Putinov jedini pokušaj potencijalne tranzicije vlasti, kada je podržao Dmitrija Medvedeva za predsednika, takođe se završio potvrdom Putinove neosporne moći. Nakon što je dostigao ustavni limit od dva uzastopna predsednička mandata, Putin je podržao Medvedeva kao predsedničkog kandidata 2008. godine, dok je i sam preuzeo dužnost premijera. Ovo je mogao biti nesiguran korak ka trajnijem prenosu vlasti. Međutim, tokom Medvedevog mandata, Putin je zadržao značajnu moć, a zatim je 2011. godine objavio svoj povratak na najvišu funkciju pre nego što je Medvedevov četvorogodišnji mandat istekao. Putinov potez je u Rusiji postao poznat kao "rokada", po šahovskom potezu u kojem kralj i top menjaju pozicije, a Kremlj je od tada postepeno potiskivao Medvedeva iz političkog života.

Okružen starijim saveznicima

Putinovi napori da po svaku cenu izbegne jasne planove sukcesije nisu neizbežna posledica njegovog sistema. Mnoge druge postsovjetske personalističke države uspostavile su institucionalne mehanizme za izbor novih vladara ili su jasno stavile do znanja ko će preuzeti vlast nakon što aktuelni lider napusti funkciju. Na primer, u Azerbejdžanu je bivši predsednik Hejdar Alijev izabrao sistem de fakto nasledne tranzicije vlasti: njegov sin Ilham Alijev ga je nasledio 2003. godine, a Ilham je od tada imenovao svoju suprugu Mehriban na istaknute pozicije, uključujući i poziciju prvog potpredsednika, čineći je neposrednim naslednikom predsedničke funkcije.

Istovremeno, pozicionirao je njihovo troje dece kao potencijalne naslednike najviše funkcije uklanjanjem starosne granice za predsedničku kandidaturu i dodeljivanjem im istaknutih javnih uloga u politici, humanitarnom radu i kulturi. U Kazahstanu je 2019. godine bivši predsednik Nursultan Nazarbajev organizovao kontrolisanu tranziciju predajući predsedničku funkciju predsedniku Senata, dok je zadržao mesto predsednika Saveta bezbednosti zemlje.

Alexander Kazakov / Zuma Press / Profimedia

Ali Putin nije poslao slične signale. Umesto toga, odlučio je da ostane na tronu što je duže moguće, okružen starijim saveznicima koji su takođe čvrsto ukorenjeni na svojim pozicijama. Putinova generacija 70-godišnjih elita uključuje šefove službe bezbednosti – Aleksandra Bortnjikova, 74; Spoljna obaveštajna služba – Sergej Nariškin, 71; Istražni biro – Aleksandar Bastrikin, 72; Nacionalna garda – Viktor Zolotov, 72; Savet bezbednosti – Sergej Šojgu, 71; i Generalštab Oružanih snaga – Valerij Gerasimov, 70. Ostali Putinovi pomoćnici i oligarsi povezani sa njim takođe su sličnih godina.

Putin je to uradio zato što se oslanja na ove bliske lične veze kako bi održao kontrolu nad političkim sistemom. Veruje svojim saveznicima da će se nositi sa problemima na načine koji su mu poznati, uključujući upotrebu sile da bi uklonio svakoga ko bi mogao da ugrozi njegovu vladavinu. Kada se vođa plaćeničke grupe Vagner, Jevgenij Prigožin, pobunio protiv Putina 2023. godine, Vol strit žurnal je objavio da je tadašnji sekretar Saveta bezbednosti, Nikolaj Patrušev, tada 75-godišnjak, orkestrirao obaranje aviona u kojem je poginuo vođa pobunjenika. Putin je takođe zaštitio svoje neposredne saveznike, dok nije pružio takvu zaštitu svojim mlađim podređenima. Čak i dok je čistio rusko Ministarstvo odbrane od korupcije, što je obuhvatalo i veliki deo Šojguove lične mreže, Putin je imenovao Šojgua na istaknutu poziciju u Savetu bezbednosti umesto da ga liši političke moći.

Staljinov krug birača

Ovo nije prvi put da se Rusija suočava sa krizom sukcesije. Pedesetih godina prošlog veka, Sovjetski Savez se našao u dilemi nakon Staljinove smrti, bez jasnog lidera koji bi ga zamenio. Iako je današnja Rusija daleko od sveprisutne sovjetske partijsko-državne strukture iz Staljinovog doba, postoje važne sličnosti sa tim ranijim periodom koje mogu ukazivati na ono što nas čeka. Kao i tada, "krug birača" režima, mala unutrašnja grupa ljudi koji drže ključne državne pozicije, mogu se takmičiti za vlast i uticati na izbor sledećeg lidera, verovatno će igrati ključnu ulogu.

Dinamika načina na koji se ove elite pojavljuju, usklađuju svoje interese i stupaju u međusobne sukobe ostaje ključna za pitanja sukcesije u današnjoj Rusiji. Uprkos postojanju formalnog ustavnog puta za neposrednu, privremenu tranziciju vlasti, takva pravila samo regulišu proces tranzicije; ona ne odlučuju ko će preuzeti vlast. Ljudi koji čine ovu biračku jedinicu su ključni.

Kada je Staljin umro 1953. godine, Georgij Maljenkov, predsednik Saveta ministara (pozicija slična današnjem premijeru), formalno je određen za njegovog naslednika. Maljenkov je, međutim, imao slabu osnovu moći. Njegova vladavina kao nespornog gospodara Sovjetskog Saveza bila je kratkotrajna i ubrzo je formirao de fakto trijumvirat sa šefom tajne policije i ministrom unutrašnjih poslova, Lavrentijem Berijom, i ministrom spoljnih poslova, Vjačeslavom Molotovim. Još tri važna igrača - Nikita Hruščov, sekretar Komunističke partije; Kliment Vorošilov, predsednik Prezidijuma (sovjetski ekvivalent šefa države); i Georgij Žukov, zamenik ministra odbrane i ratni heroj - ušli su u izbornu jedinicu jer ih je njihova kontrola nad ključnim institucijama činila nemogućim da ih ignorišu.

Unutrašnji sukobi bili su sveprisutni. U roku od četiri meseca, preostali članovi vladajućeg kruga, zabrinuti da je Berija pretnja, uhapsili su ga tokom sednice odbora, a zatim pogubili.

Hruščov je postepeno akumulirao moć kroz kontrolu nad članstvom u stranci, što mu je omogućilo da popuni partijske savete lojalistima i na kraju preuzme kontrolu nad političkom agendom i nadmudri svoje rivale u ogromnom birokratskom partijskom aparatu Sovjetskog Saveza. Međutim, pošto je konsolidacija vlasti zahtevala vreme, Hruščov je godinama morao da deli vlast sa Molotovom, Maljenkovom i drugima. Tek 1957. godine je mogao da iskoristi svoju kontrolu nad nižim odborima i savetima da preuzme punu vlast i postane lider Sovjetskog Saveza. Hruščova pobeda je osigurala supremaciju partijskih lidera nad drugim državnim funkcionerima, učvrstila njegovu ličnu moć i dala mu kontrolu nad režimom.

Ono što je usledilo nakon Staljinove smrti bila je višegodišnja borba za vlast među ljudima na visokim pozicijama. Ovi akteri su posedovali neformalnu moć kroz svoje mreže unutar staljinističkog režima i bliskost sa samim Staljinom, ali i formalnu moć i autoritet kroz svoje pozicije na čelu institucija sa ustavno garantovanim ovlašćenjima. Iako su mnogi želeli da napreduju tokom neizvesnih godina tranzicije, samo deo političke elite na najvišim nivoima imao je neophodne neformalne veze i formalni autoritet da postane deo biračkog tela vlade.

Razvoj u zastoju

U borbi za vlast nakon Staljinove smrti, formalni ustavni poredak Rusije služio je kao okvir u kome se odvijala neformalna politička borba za moć. Isto će verovatno važiti i za sukcesiju vlasti posle Putina. Akteri slični onima koji su se borili za vlast nakon Staljinove smrti verovatno će biti ključni igrači u periodu između Putinovog odlaska sa političke scene i formalnih izbora za izbor novog najvišeg rukovodioca. To su ljudi koji poseduju i institucionalni autoritet i jake lične mreže, ne samo jedno ili drugo.

Spisak političkih aktera koji imaju i moć i autoritet da budu deo biračkog tela posle Putina je prilično kratak. Uključuje predsednike donjeg i gornjeg doma parlamenta; premijera; šefa predsedničke administracije, ili Putinov ekvivalent njegovog šefa kabineta; sekretare Državnog saveta i Saveta bezbednosti; šef bezbednosne službe poznate kao FSB; ministar odbrane; i, manje verovatno, drugi zvaničnici, uključujući ministra finansija i predsednika Ustavnog suda.

Pregovori o pronalaženju Putinovog naslednika zavisiće od toga ko će zauzeti ove ključne institucionalne pozicije kada pitanje sukcesije postane neizbežno. Teško je tačno predvideti ko će ući u borbu, a ko će ostati po strani dok Putin ne napusti funkciju, ali kadrovske odluke donete mnogo ranije oblikovaće krug ljudi koji će uopšte moći da se takmiče za vlast. Pošto Putinovi stariji saveznici i danas zauzimaju ove pozicije, oni već utiču na proces sukcesije potiskivanjem budućih kandidata, i moguće je da će i sami biti na vlasti kada dođe do tranzicije.

Međutim, relativno mlađi akteri, motivisani više izgledom da postanu sledeći lider nego pukim očuvanjem svojih trenutnih privilegija, imaće prednost. Među ruskim novinarima trenutno kruži glasina da bi 53-godišnji sekretar Državnog saveta i bivši Putinov telohranitelj Aleksej Djumin mogao biti potencijalni naslednik.

Djumin Kirill Kallinikov / Sputnik / Profimedia

To bi takođe mogao biti predsednik parlamenta, Vjačeslav Volodin, koji ima 62 godine, kao i Mišustin, koji ima 60 godina. Potencijalni naslednici bi mogli da uključuju i 64-godišnjeg prvog zamenika šefa predsedničke administracije, Sergeja Kirijenka, koji je jedan od Putinovih savetnika za unutrašnju politiku i za koga se veruje da ima široku mrežu ličnih veza.

Međutim, nakon toga, birački tim vlade postaje znatno stariji. Dugoročna stagnacija na vrhu Putinovog režima poremetila je prirodni obrazac napredovanja na nižim nivoima vlasti. Bez prostora za napredovanje, čitava generacija potencijalnih lidera u pedesetim i šezdesetim godinama je svrgnuta na zameničke pozicije, marginalizirana na manje moćnim guvernerskim pozicijama ili zarobljena u ministarstvima daleko od centara moći. Sličan obrazac postoji i u ruskoj vojsci: zvaničnici Generalštaba koji vode ratne napore su stari i zaštićeni od penzionisanja, iako su mnogi komandanti na terenu mnogo mlađi.

Stagnacija u prirodnom napredovanju je toliko ozbiljna da se deca starijih ruskih elita postavljaju na birokratske pozicije ispod svojih roditelja, preskačući čitav međugeneracijski jaz. Sin predsedničkog savetnika Nikolaja Patruševa, sin milijardera bankara Jurija Kovaljčuka i Putinov mlađi rođak, na primer, svi su postali ministri ili zamenici ministara i šefovi državnih institucija, brzo se penjući do moćnih pozicija bez mnogo prethodnog iskustva ili pripreme. Ovo stvara tenzije među članovima ruske političke klase i može povećati unutrašnje nezadovoljstvo, jer se iskusni zvaničnici previđaju prilikom unapređenja. Svake godine kada Putin održava čvrstu gerontokratiju na vrhu najmoćnijih ruskih institucija povećava verovatnoću međugeneracijskog sukoba.

Mladi i nemirni

Način na koji država omogućava budućim generacijama da napreduju na političkoj lestvici je ključan za održavanje stabilnosti režima. Postepena rotacija na vrhu daje najambicioznijim članovima elite u nastajanju razlog da ulažu u režim, grade prijateljstva i saveze sa dugogodišnjim liderima i steknu poverenje unutar kruga ljudi koji utiču na donošenje odluka. Ali ako se mlađi zvaničnici stalno potiskuju, sistem može postati neodrživ. Stara garda će postajati sve slabija i oronula, što će pre ili kasnije dovesti do velikog broja upražnjenih radnih mesta.

EPA/ALEXANDER VILF / SPUTNIK / KREMLIN POOL

Kada dođe do takvih neplaniranih i relativno naglih tranzicija, pozicije će popuniti ljudi koji nikada nisu radili sa aktuelnim vlastima, koji imaju malo međusobnog poverenja i koji imaju krhku kontrolu nad institucijama koje bi trebalo da vode. Dugo potiskivani podređeni bez iskustva u vođenju države biće gurnuti na te pozicije, ili će iznenadna upražnjena mesta pokrenuti borbu među nezadovoljnim članovima sistema, koji će nastojati da uklone jedni druge iz svog okruženja. Ovo je recept za potencijalni haos i moglo bi dovesti do opasnih pogrešnih koraka tokom delikatnog balansiranja tranzicije vlasti.

Drugim rečima, što duže ruske gerontokratske elite sede na vrhu institucija koje imaju politički legitimitet, ustavni značaj i pristup resursima i lojalistima, manja je verovatnoća da će doći do urednog prelaska na sledećeg predsednika. Oni koji veruju da su najbolje pozicionirani da vode Rusiju posle Putina biće pod pritiskom drugih koji su predugo čekali u pozadini i nikada nisu imali priliku da zaista steknu veštine potrebne za vođenje države.

Čak i ako Putin ostane dobrog zdravlja, svaka potencijalna promena pozicija unutar njegovog užeg kruga postaće meta mnogih pojedinaca koji se takmiče za jedno, veoma poželjno mesto u potencijalnom biračkom telu. Sa generacijom koju oblikuju razočaranje i frustracija, pritisak da se iskoristi svaka prilika raste. Umesto jasnoće i stabilnosti, budućnost ruske politike odražavaće posledice naizgled besmrtnog režima koji je Putin izgradio.