"Kompas": Politička anatomija pada Krajine; Cilj "Oluje" je progon Srba

Njegov tekst prenosimo u celosti: 

"Uprkos tragičnim posledicama "Oluje", herojska borba srpskog naroda i diplomatski napori doveli su do Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244, dokumenata koji su postali temelj opstanka srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije

"Oluja" predstavlja samu završnicu rata koji je, kao što znamo, od 1991. vođen u Hrvatskoj, a od 1992. u Bosni i Hercegovini. To je jedinstven međunarodni, politički i vojni proces, te se na taj način mora i sagledati, pa se i vratiti nekoliko godina unazad od tog nesrećnog avgusta 1995. godine.

Stav političkog rukovodstva iz Beograda bio je da se 1993. godina, dok su Hrvati i Muslimani međusobno ratovali u Bosni, iskoristi za mirovne pregovore. Zato smo smatrali da Republika Srpska treba politički da prihvati Vens-Ovenov plan, a da se o unutrašnjim granicama naknadno pregovara.

Međutim, rukovodstvo Republike Srpske odbacilo je plan. U trenutku kada su kontrolisali oko 72 odsto teritorije Bosne, smatrali su da zbog vojne nadmoći nema razloga za ustupke. Taj stav potvrđen je na sastanku na Palama, gde je Skupština Republike Srpske odbila naš predlog.

Naša procena bila je da će sukob Hrvata i Muslimana trajati samo dok Amerikanci ne odluče da ih objedine. Smatrali smo da će, kada se to dogodi, odnos snaga postati nepovoljan po Srbe. Postaće 2 prema 1.

Vašingtonskim sporazumom 1994. stvorena je Federacija BiH, u kojoj su hrvatske i muslimanske snage objedinjene pod jedinstvenom komandom, uz pomoć američkih vojnih savetnika koji su na Braču formirali štab za planiranje operacija.

"Bljesak" kao test

Veliki značaj imale su i rezolucije Saveta bezbednosti UN. Zabrana letova iznad BiH omogućila je NATO potpunu kontrolu vazdušnog prostora. Ta kontrola nije bila samo nadzor – NATO avioni su neprekidno patrolirali iznad Bosne i odmah reagovali na svako kršenje zabrane. Kada je Vojska Republike Srpske jednom podigla četiri "jastreba", tri su odmah oborena. Time je jasno pokazano da NATO ima izvršnu naredbu i da neće biti upozorenja ni pregovora. Bombardovanja ciljeva u Republici Srpskoj izvođena su na isti način. Time su snage Republike Srpske i SR Jugoslavije "prikovane" za sopstveni prostor.

Prvi težak pokazatelj bio je "Bljesak". Napadnuta je Zapadna Slavonija, Vojska Republike Srpske nije mogla da pređe Savu i pomogne, a tragedija je pokazala kako će izgledati naredne operacije. Milošević je žestoko protestovao – niko ga nije čuo.

Još pre "Bljeska" održana je sednica Vrhovnog saveta odbrane kojoj sam prisustvovao sa premijerom Radojem Kontićem. General Momčilo Perišić izneo je šta je sve potrebno obezbediti Vojsci Republike Srpske Krajine za odbranu. Iako je Jugoslavija bila pod sankcijama, Milošević je naredio da se sve što vojska traži isporuči bez rasprave, uz obavezu da se rezerve odmah popune. Ovo je izneto u Hagu u slučaju Perišić i u konačnoj presudi ocenjeno kao legitimna pomoć.

Povlačenje u izbeglištvo

Amerikanci su objedinjavanjem hrvatskih i muslimanskih snaga, kao i stvaranjem jedinstvene komande, stvorili uslove za operaciju "Oluja". Napad je izvršila vojska Hrvatske, objedinjena vojska Hrvata i Muslimana u Bosni i NATO avijacija na telekomunikacione centre.

Po dokumentima koji su kasnije korišćeni u Hagu, cilj operacije bio je izazivanje masovnog odlaska civila, kako bi vojska Republike Srpske Krajine napustila položaje pokušavajući da zaštiti svoje porodice.

Međunarodni sud pravde u presudi za međusobnu tužbu Hrvatske i Srbije za genocid zaključio je da je "hrvatski državni i vojni vrh očekivao masovni egzodus Srba i smatrao ga verovatnim pa čak i poželjnim".

Dakle, cilj "Oluje" je progon Srba.

Kako nam se "posrećilo" da nam se u Hagu sudi pred dva suda, o ovome se govorilo i na suđenju Anti Gotovini u drugom sudu u Hagu. Tužilaštvo je raspolagalo planom operacije "Oluja", dokumentima o njenom izvršenju i iskazom generala Mileta Mrkšića. Prvostepeno veće zaključilo je da je postojao udruženi zločinački poduhvat i osudilo Gotovinu i rukovodstvo Hrvatske, dok je drugostepeno veće, uz ocenu da su činjenice pravilno utvrđene, odbacilo taj pravni zaključak i oslobodilo ga.

Znači u jednom sudu je progon, a preko puta u drugom nije ništa.

Posledica operacije bile su brojne žrtve i proterivanje stotina hiljada ljudi i dolazak oko 250.000 izbeglica u Srbiju.

Srbija je tada sarađivala sa komesarkom UN za izbeglice Sadako Ogatom, koja je više puta isticala da je samo Srbija uspela da primi veliki broj izbeglica, manjim delom u prihvatnim centrima, a većim delom zahvaljujući građanima koji su ih prihvatili.

Često se odgovornost za pad Krajine pripisuje Beogradu, uključujući tvrdnje da je Milošević namerno "žrtvovao" Krajinu kako bi naselio Srbe na Kosovo i Metohiju. Takve tvrdnje su neosnovane, jer je na Kosovo i Metohiju došlo manje od 5.000 izbeglih Srba što je 2% izbegličkog korpusa, 98% su primile Vojvodina i centralna Srbija.

Pregovori i epilog

Istovremeno su od januara 1995. vođeni pregovori koji su doveli do Dejtonskog sporazuma. Američki stav bio je da se najpre reši pitanje Bosne, a potom Hrvatske. Prvi nacrt sporazuma predviđao je opstanak Republike Srpske uz demilitarizaciju i mir, čime je potvrđen naš stav da Federacija ne može da se proširi na celu Bosnu. Iako se Alija Izetbegović tome protivio, Amerikanci su ostali pri tom rešenju.

Pred samu "Oluju" se pojavio "Plan Z-4". O njemu su govorili Tuđman i američki ambasador u Zagrebu, ali ne i Ričard Holbruk i zvanična američka administracija sa kojom smo pregovarali. Smatrali smo da postoji opasnost da prihvatanje plana omogući ulazak hrvatske vojske uz naš formalni pristanak i opravdanje Hrvatskoj da se Srbija sa tim složila.

Posle "Bljeska" bilo je jasno da vojno ne možemo promeniti odnos snaga i da jedino diplomatski razgovori sa Amerikancima mogu dati rezultat.

Kada su hrvatsko-muslimanske snage stigle nadomak Prijedora, Holbruk je razgovarao sa Tuđmanom, upozorivši ga da ne ulazi u Banjaluku. Zatim je došao kod Miloševića, koji je bio ogorčen razvojem događaja. Holbruk je pred nama zatražio da telefonom razgovara sa Tuđmanom, i rekao mu da predsednik Bil Klinton zahteva momentalnu obustavu operacije i to se desilo. Time je definitivno potvrđeno da su Amerikanci imali odlučujući uticaj i na početak i na završetak "Oluje".

Proces je okončan Dejtonskim sporazumom, kojim su potvrđeni dogovori tokom 1995. i definisan teritorijalni raspored u Bosni i Hercegovini, uključujući povratak Mrkonjić Grada i drugih područja Republici Srpskoj do odnosa 51:49.

Zločinom progona Srba završena je "Oluja" kao jedna od najdramatičnijih etapa ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

Pre toga se ratom otcepila Slovenija a posle "Oluje" je počeo rat za otcepljenje Kosova sa istom podrškom zapadnih sila koja traje i danas.

U tim izuzetno teškim okolnostima herojska borba Srpskog naroda za slobodu i diplomatski napori doneli su Dejton i 1244 kao maksimum mogućeg na šta se opstanak Srba oslanja i danas."