"Puca u leđa narodu, ubija dete"; Kako su blokaderi od Vučića pokušali da naprave političkog monstruma

Taj cilj je da se kod javnosti stvori određena predstava o jednom čoveku i jednoj vlasti, piše Borba.

Upravo zato događaje iz marta, jula i oktobra nije moguće posmatrati kao tri nepovezane medijske epizode.

U martu 2025 je lansirana priča o navodnom zvučnom topu.

U julu 2025 je plasirana vest o navodno prebijenom i stradalom dečaku u Valjevu.

U oktobru 2025 se pojavljuje priča o navodno prebijenoj studentkinji.

Na prvi pogled reč je o tri različite teme.

Na drugi pogled reč je o istoj političkoj matrici.

Menjali su se samo glavni akteri.

Scenario je ostao isti.

Svaka naredna priča dolazila je nakon što se prethodna politički potroši. Svaka nova optužba bila je emotivno snažnija od prethodne. Svaki novi slučaj birao je osetljiviju temu od one ranije. I upravo zbog toga danas više nije najvažnije pitanje da li su pojedine tvrdnje bile tačne ili netačne. Mnogo važnije pitanje glasi – da li je u pitanju bio unapred osmišljen model političke demonizacije koji je pažljivo građen mesecima?

Kada se stvari posmatraju iz tog ugla, slika postaje mnogo jasnija.

Prva etapa: Stvoriti sliku monstruma koji puca u leđa sopstvenom narodu

Priča o navodnom zvučnom topu nije bila značajna zbog samog uređaja o kojem se govorilo. U političkom smislu mnogo je važnije bilo ono što je trebalo da ostane u svesti građana nakon što se medijska buka stiša. Suština nije bila u tehničkim detaljima.

Suština nije bila ni u bezbednosnim analizama.

Suština je bila u političkoj poruci.

A ta poruka glasila je da je vlast spremna da krene protiv sopstvenog naroda. Da je predsednik Srbije spreman da upotrebi silu protiv građana.

Da je država spremna da udari na ljude koji misle drugačije.

To je bila centralna politička poruka cele operacije.

Jer onog trenutka kada protivnika prestanete predstavljati kao političkog suparnika i počnete ga predstavljati kao pretnju sopstvenim građanima, vi ga više ne pokušavate pobediti na izborima. Vi ga pokušavate moralno diskvalifikovati i izbaciti iz prostora legitimne politike.

Zbog toga je priča o zvučnom topu morala biti dramatična.

Morala je biti predstavljena kao istorijski skandal.

Morala je izazvati strah.

Morala je izazvati bes. Morala je stvoriti sliku čoveka koji je spreman da "puca u leđa narodu".

Upravo tu počinje izgradnja političkog narativa koji će narednih meseci biti pažljivo nadograđivan.

Druga etapa: Nakon naroda dolazi "smrt" deteta

Nekoliko meseci kasnije pojavljuje se nova priča. Ovoga puta nije reč o masi ljudi.

Ovoga puta u centru pažnje nalazi se dete.

I upravo u tom trenutku postaje jasno da neko veoma precizno bira emocionalne okidače.

Jer ne postoji tema koja snažnije pogađa javnost od tragedije koja uključuje maloletnika.

Političke podele tada prestaju da budu važne.

Ideologije postaju nebitne.

Stranke postaju nevažne.

Ostaje samo emocija.

Zbog toga je priča o navodno prebijenom i stradalom dečaku iz Valjeva imala mnogo širu funkciju od same vesti.

Njena uloga bila je da nadogradi prethodno stvorenu sliku.

Ako je prvi korak bio da se javnosti predstavi vlast koja udara na građane, drugi korak bio je stvaranje predstave o vlasti koja se dovodi u vezu sa smrću deteta.

Na taj način politička demonizacija ulazi u novu fazu.

Više nije reč samo o političkom sukobu.

Više nije reč ni o pitanju demokratije.

Sada se pokušava izgraditi slika moralnog monstruma.

Čoveka i vlasti kojima se može pripisati i ono što kod svakog normalnog čoveka izaziva najdublju emocionalnu reakciju.

Upravo zato je dete izabrano kao simbol.

Ne zato što je tema bila važna.

Nego zato što je emocija bila važna.

Treća etapa: Studentkinja kao poslednji simbol

Nakon naroda i nakon deteta dolazi treća etapa.

Studentkinja.

Mlada devojka.

Simbol mladosti.

Simbol budućnosti.

Simbol generacije koja tek dolazi.

I upravo zato ova priča ima posebno mesto u celoj konstrukciji.

Jer kada u političkom marketingu želite da proizvedete maksimalnu emocionalnu reakciju, tada birate simbole sa kojima se ljudi najlakše identifikuju.

Devojka.

Student.

Dete.

Porodica.

To su teme koje ne prolaze kroz filter racionalne analize.

One direktno pogađaju emociju.

Zbog toga je priča o navodno prebijenoj studentkinji predstavljala logičan nastavak prethodne dve.

Prvo je javnosti ponuđena slika predsednika koji navodno puca u narod.

Zatim slika vlasti koja se dovodi u vezu sa smrću deteta.

Na kraju slika vlasti koja prebija devojku.

Kada se pogledaju odvojeno, te tri priče mogu izgledati kao nepovezani događaji.

Kada se pogledaju zajedno, postaju delovi iste političke konstrukcije.

Tri priče, jedan scenario

Najveća greška bila bi posmatrati ova tri slučaja kao tri različite medijske afere.

Njihova prava vrednost nalazi se upravo u njihovoj međusobnoj povezanosti.

U martu se gradi slika vlasti koja napada sopstveni narod.

U julu se gradi slika vlasti koja se dovodi u vezu sa smrću deteta.

U oktobru se gradi slika vlasti koja prebija studentkinju.

Redosled nije slučajan.

Tajming nije slučajan.

Izbor tema nije slučajan.

1. Narod.

2. Dete.

3. Devojka.

To su tri najosetljivije tačke svake javnosti.

I upravo zbog toga teško je izbeći zaključak da nije reč o tri odvojena događaja, već o tri etape iste političke operacije, pažljivo raspoređene tokom svega nekoliko meseci sa ciljem da se kod dela javnosti stvori slika Aleksandra Vučića ne kao političkog protivnika, već kao čoveka kojem se mogu pripisati i najteže optužbe.

Prvo da puca u narod.

Zatim da njegova vlast ubija dete.

Na kraju da njegova vlast prebija devojku.

To više nije politička polemika.

To je pokušaj stvaranja političkog monstruma kroz pažljivo birane medijske narative.

A upravo zato ova tri slučaja treba posmatrati zajedno, jer tek tada postaje vidljivo ono što se iz pojedinačnih epizoda ne može jasno uočiti – da iza njih ne stoji ista tema, već isti cilj, piše Borba.