Buntovnik bez razloga

Tekst prenosimo u celosti:

"U kući u kojoj sam odrastao politika nije počinjala na televiziji, nego za trpezom. Dovoljna je bila jedna vest, jedno ime, jedna očeva rečenica izgovorena kao presuda, pa da u meni proradi ona mladalačka potreba da osporim i ono što razumem i ono što još ne razumem. Roditelji su govorili da država mora da se čuva. Ja sam pitao ko će da čuva čoveka od države. Oni su verovali iskustvu a ja sam sumnju smatrao dokazom inteligencije. Danas vidim da smo, svako na svoj način, branili isto: pravo da se živi bez straha. Mladost ima jednu veličanstvenu manu: ona ne zna koliko ne zna. Zato je i hrabra i opasna. Tada čovek veruje da su kompromisi slabost, strpljenje kukavičluk, a tuđe iskustvo pokušaj da mu se oduzme budućnost. Svaka generacija misli da je prva otkrila nepravdu i poslednja koja ima snage da je ispravi. A onda vreme, taj profesor bez katedre, pokaže da svet nema samo jedno tačno rešenje. 

Politički sam se razlikovao od svojih roditelja, ali ne samo po stavovima. Razlikovao sam se po brzini svojih sudova. Oni su znali cenu posla, porodice, dobrog glasa i mirne noći. Ja sam želeo promenu odmah, pravdu bez procedure i istinu bez posledica. Tek kasnije sam shvatio da roditeljska opreznost nije uvek strah, kao što ni mladalačka drskost nije uvek hrabrost. Stariji ponekad ćute jer znaju da i ispravna reč ima cenu. Porodica je prva država koju čovek upozna. U njoj postoje vlast i opozicija, zakoni koji se ne pišu i amnestije koje se zovu ljubav. Tu naučimo da sloboda bez obaveze postaje sebičnost, a autoritet bez nežnosti tiranija.

Kada sam bio ministar, politika je za mene prestala da bude rasprava i postala posledica. Između odluke i ljudskog života ponekad stoji samo potpis. Ispred kabineta ne dolaze ideologije nego ljudi, radnik sa papirima koje više niko ne čita, majka koja ne traži milost nego pravo, oficir koji svoju brigu izgovara tiho. Tada shvatite da je lako biti besprekorno moralan kada ni za šta niste odgovorni. Vlast je ogledalo koje čoveka ne ulepšava, ona samo uveća ono što je već bio.

Zato danas ne verujem ni u bezgrešnu vlast ni u bezgrešnu pobunu. Vlast koja sebe ne preispituje počinje da meša državu sa sopstvenom senkom. Pobuna koja ne zna šta će posle pobede postaje samo svečani oblik nezadovoljstva. Srbija danas živi u prostoru između te dve samouverenosti. Jedni veruju da je svaka kritika rušenje države, drugi da je svaka institucija dokaz nepravde. Oni zaboravljaju da država nije ni partija ni ulica, već poverenje da pravila važe i kada nam ne idu u korist. Mladi danas izlaze pred institucije tražeći odgovornost, dok njihovi roditelji kod kuće strahuju da će im deca platiti cenu tuđih ambicija. U toj slici prepoznajem svoju mladost. Promenila su se imena i zastave, ali ne i onaj stari spor za trpezom: koliko slobode možemo da podnesemo, a koliko reda smemo da tražimo? Srbiji ne treba pobeda roditelja nad decom, niti dece nad roditeljima. Potreban joj je razgovor u kom niko ne mora da ponizi drugoga da bi bio saslušan.

Politički život, uostalom, ne počinje funkcijom, niti se završava istekom mandata. On je pre svega stav prema državi i mera lične odgovornosti. Ni kada mi je prvi put poverena javna dužnost nisam je razumeo kao nagradu, već kao obavezu da interes države stavim ispred udobnosti, prijateljstava i sopstvenog mira. Tada sam naučio da najtvrđi otpor ne dolazi uvek od političkih protivnika. Ponekad dolazi od svojih, naročito onda kada odbijete da budete onakvi kakvim su vas zamislili ili korisni na način koji su vam namenili. Blizina čoveku koji donosi najvažnije odluke nije uvek privilegija, ponekad je ozbiljna smetnja onima koji svoju moć grade na posredovanju, tumačenju i navodnom prenošenju tuđe volje. Kada možete da proverite svaku rečenicu koja počinje sa „rečeno je da…“, onda tuđa želja više ne može lako da se predstavi kao nalog. Tu, po pravilu, počinje otpor nevidljiv golom oku: ne osporava se ono što radite, već činjenica da vam za rad nisu potrebni samozvani tumači autoriteta. Zbog toga su klinovi ponekad dolazili upravo sa strane sa koje sam očekivao oslonac. Ali ni tada nisam radio za nagradu, položaj ili nečiju naklonost, već za državu, poštujući red, zakon i odgovornost koju mi je poverio onaj kome sam neposredno odgovarao. Ako mi jednog dana ponovo bude povereno da obavljam javnu dužnost, prihvatio bih je samo pod istim uslovom: da služim državi, a ne tuđim ambicijama, da slušam zakon, institucije i legitimno izabrano rukovodstvo, a ne glasnike koji se hrane tuđim autoritetom. To možda nije najlakši način da se opstane na funkciji, ali je jedini posle kojeg čovek može mirno da ostane sam sa sobom. Javnu dužnost ne bih prihvatio ako bi njena cena bila da, radi privremene pobede, izgubim meru po kojoj ću sutra suditi samom sebi. Jer javni život ume da uzme ono što ne vraća: ručak sa porodicom, prijateljstvo bez računice, pravo da ne budete tumačeni i kada ćutite. Najveća cena politike nije napad protivnika, već opasnost da počnete da ličite na sliku koju su o vama stvorili i prijatelji i neprijatelji.

Sinu i ćerki ne ostavljam gotove odgovore. Ostavljam im pravo da se ne slažu sa mnom. To je najveći poklon koji roditelj može dati detetu i najteži ispit ljubavi. Rekao sam im: ne verujte onima koji vam nude jednostavne krivce za složen svet. Ne pristajte na nepravdu samo zato što je legalna, ali ne rušite zakon samo zato što je spor. Čuvajte obraz: karijera se može obnoviti, imovina povratiti, a izgubljeno poverenje ostaje dobro obrazložen gubitak.

Mladima poručujem: budite buntovnici, ali pronađite razlog dostojan pobune. Ne trošite mladost na mržnju prema onima koji će ostariti. Tražite više od države, ali još više od sebe. Ne dozvolite da vas bilo koja vlast kupi, ali ni da vas bilo koja opozicija upotrebi. Sumnjajte u vođe koji traže da im verujete bez pitanja, ali i u mase koje vas oslobađaju lične odgovornosti. Najopasniji nisu oni koji su promenili mišljenje, nego oni koji ga nikada nisu promenili jer nikada nisu zaista mislili.

Eto i danas sam ostao buntovnik. Samo se više ne bunim protiv godina svojih roditelja, nego protiv ravnodušnosti svoje generacije. Nekada sam želeo da pobedim u raspravi, danas bih voleo da posle rasprave ostane nešto što može da se izgradi. Nekada sam mislio da zrelost znači odustati od vatre. Sada znam da zrelost znači naučiti gde vatru treba upaliti, a gde je ugasiti da ne bi izgorela kuća. To je, možda, cela priča o odrastanju, porodici i politici: najpre pobegnemo od očevih i majčinih reči, zatim ih godinama nosimo u sebi, a na kraju ih malo izmenjene izgovaramo sopstvenoj deci. Tek tada razumemo da nismo bili buntovnici bez razloga. Razlog je postojao. Samo je bilo potrebno više od pola života da ga pravilno imenujemo."