Ćirjaković za "Srpski kompas": "O čemu govorimo kada kažemo građanizam"

U javnom govoru, suprotnost "građana" više nisu ni "stranci" ni "seljaci" – već narod, koji je u Srbiji uglavnom srpski. 

"Građani" i "narod" su postale nesamerljive odrednice, dok su nove konotacije vremenom "pojele" stara značenja reči građani. Pri tome, naši novokomponovani građani su skloni da sebe vide kao superiorne u odnosu na narod, koji posmatraju ne samo kao svoju spoljašnjost već i kao najvećeg, neretko smrtnog, neprijatelja, a Srbiju kao dušegupku. 

Ne čudi da je antinarodno samorazumevanje novokomponovanih građana kumovalo seriji nagrđujućih izraza, kao što su "gradžani", "građanština" i "građaneri". Ipak, naše učene, srboskeptične i srbofobične građane najviše boli pojam "građanizam", vrednosno neutralna izvedenica koju je 1999. godine skovao Svetozar Stojanović.

"Građanizam" i "građanisti" su ubrzo postale jeko ružne reči. Naši antinarodni "građani" ih shvataju kao klevete, iako je njihov glavni problem to što, čak ni poružnjene konotacijama koje su dobila, one nisu postale dovoljno ružne da bi dočarale ružnoću i pervertiranost ideologije odnosno samorazumevanja imenovanog uz pomoću njih.

 Lažni građanisti su zakleti neprijatelji uvažavanja srpstva, što je fundamentalistička politička "vera" utemeljena u Filosofiji palanke Radomira Konstantinovića

Ima pravde u činjenici da je pojam "građanizam" danas u Srbiji ocrnjeniji od reči "nacionalizam", koji su građanisti i njihovi titoistički "preci" satanizovali – u velikoj meri zato što su prezreli srpstvo i srpskost. 

Ime građanske laži

Kada je krajem devedesetih uveo i definisao pojam građanizma, Stojanović nije video, a možda to tada nije ni bilo jasno, da se postjugoslovenski građanizmi ne kristališu u odnosu na nacionalizam po sebi – već isključivo u odnosu na srpski nacionalizam, tačnije u odnosu na srpstvo. Zato su svi oni lažni građanizmi.

No, pojmovi "građanizam" i "građanista" su dobili toliko snažne negativne i pejorativne konotacije da, iako je primereno, štaviše preko potrebno, dodati pridev "lažni" ili "lažirani", to bode uši. Jednostavno, izraz "lažni građanizam" zvuči nategnuto, iako mnogo bolje i preciznije opisuje ideologiju koju smo skloni da zovemo "građanizam".

Realno postojeći srpski i svi drugi građanizmi u regionu su lažni zato što ideal ne vide u "državi u kojoj svi građani uvažavaju jednaka prava bez obzira na etničko i drugo poreklo" već u državi u kojoj su ukinuta ili ograničena prava Srba. Tačnije onih Srba koji se ponose svojim srpskim poreklom – i ne pokazuju želju da žive dekontaminaciju.

Ovde je važno istaći da autošovinizam, ekstrem lažnog srpskog građanizma, kreće od shvatanja da je samoodrživa "dekontaminiranost" stanje koje jedan Srbin može da dostigne samo u grobu. Drugim rečima da "kulturna dekontaminacija" jednog Srbina ne može imati kraj. Srpski građanisti veruju da ona mora da traje večno. Dok ima Srba.

Stojanović nije smislio pojam građanizam kao "opravdanje za nacionalizam", kako tvrde građanisti, niti se on koristi kao takav. Pri tome, sama ideja da je jednom narodu potrebno opravdanje za (etno)nacionalizam je rasistička. Ovde se često gubi iz vida da je nacionalizam, kao i njegova "majka" nacija-država, zapadni izum. Zapad je izvorište modernosti, koja je postala planetarno stanje. Ali, glavni zapadni "dar" svetu, "kamen" na koji je postavljen moderni svet, nije građansko društvo već nacija-država. Nacionalizam je zato (p)ostao jedna od nosećih ideologija modernizacije i modernosti.

Ocrnjen, pojam građanizam nam pomaže da bolju razumemo u šta se građansko izmetnulo u Srbiji. Građanizam je ranije bio ideologija pokojne "druge Srbije", danas slučajno srpskih Srba i njihovih nesrpskih privezaka, ali pošto nije bezuslovno, dosledno anti-nacionalistička, on je sestrinska ideologija antisrpskih nacionalizama na Balkanu. 

Zato, da bi precizno opisali pojavu imenovanu rečju "građanizam", potrebno je da joj dodamo pridev "lažni" ili "lažirani". Činjenica da reč "građanizam", i bez ovih prideva, ima snažne negativne, pejorativne i ružne konotacije, glavni je razlog zašto ne osećamo potrebu da kvalifikujemo postjugoslovenske perverzije građanizma.

Alergija na srpstvo

Građanizam nije, kako je sugerisano, "opozit nacionalizmu". On je "opozit" samo srpskom nacionalizmu – i to ne samo kod Srba već i kod svih drugih naroda u regionu. Zato, kada na prostoru pokojne Jugoslavije kažemo "građanizam", mi, u stvari, govorimo o lažnom građanizmu novih, lažiranih "građana". Ti naši novokomponovani, slučajno srpski, falš "građani" su, kako je to primetila Andrea Jovanović,  alergični na narod – ali samo ako je srpski. Bošnjački, crnogorski, hrvatski i albanski narod im je prirastao srcu.

Problem sa realno postojećim građanizmom u Srbiji je ne toliko srboskeptična koliko antisrpska suština njegovog mejnstrima. On funkcioniše kao negativ, odnosno aktivna negacija, samo srpskog nacionalizma. Njegov ekstrem(izam) je autošovinizam, koji sadrži ubilačku mržnju okrenutu ka unutra, ka odbačenim i prezrenim svojima, i zato funkcioniše kao inverzija srpskog šovinizma, koja ima i autonacističke elemente.  

Srpski građanizam nije, kako biva sugerisano, "ekstremna verzija građanske ideologije", već njena titoizmom i elitizmom pervertirana forma. Kao dogmatska ideološka matrica, on odstupa od opštosti pripisane građanskom" tako što iz te opštosti isključuje jedno etničko "svojstvo", odnosno ponosnu pripadnost jednom narodu. Građanizam poriče "legitimitet" jednog skupa povezanih pripadnosti – srpskog, i zato je lažan.

Lažni građanisti ne osporavaju samo nacionalističko privilegovanje srpstva već i njegovo uvažavanje kao legitimne nacionalne pripadnosti, ravnopravne sa drugima. Oni su zakleti neprijatelji uvažavanja srpstva, što je fundamentalistička politička "vera" utemeljena u Filosofiji palanke Radomira Konstantinovića. 

Građansko ulje i nacionalna voda

Iako optužuju srpske nacionaliste da su neprijatelji "liberalnih vrednosti", lažni građanisti, ne samo srpski, jesu ti koji, u suštini, ponosne Srbe i srpstvo uokviravaju kao, po sebi, neprijatelje "liberalnih vrednosti", i tako jedan narod izuzimaju iz domena ljudi koji zaslužuju da uživaju (stvarne i zamišljene) blagodeti liberalnih vrednosti.

Građanizam, kao i nacionalizam, nije po sebi ekstremna ideologija. On u Srbiji ima svoj ekstrem, autošovinizam. Može se reći da je u Srbiji građanizam autošovinizmu ono što je nacionalizam šovinizmu. Ostali građanizmi na Balkanu nisu suprotstavljeni "svojim" nacionalizmima, već samo srpskom nacionalizmu, i tako lažirani oni funkcionišu kao lajt, "umiveni" nacionalizmi Bošnjaka, Crnogoraca odnosno Hrvata. 

Kod ovih zajednica nema autošovinizma zato što nema, ni u tragovima, građanizma koji je okrenut protiv "svog" nacionalizma. Tek pošto se pojavi takav, bezrezervni građanizam, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci možda mogu da dobiju svoje autošovinizme. Drugim rečima, ta tri (lažna) građanizma su rastvorena u svojim nacionalizma, dok su srpski (lažni) građanizam i srpski nacionalizam kao ulje i voda. 

Pošto je dobio negativne konotacije, pojam građanizam nam pomaže da ukažemo na neraskidivu, simbiotičku vezu građanskog i nacionalnog kod Bošnjaka, Crnogoraca i Hrvata. Ono što je ključno – takva veza ne postoji kod nas Srba, i ona, ne samo zahvaljujući učinku titoizma i zapadnog mešanja, danas ne može da bude uspostavljena. Sem kao pričina koja skriva instrumentalizaciju nacionalista od strane građanista. Zašto?

Temeljno građanističko shvatanje jeste da srpski narod ne treba da se pita – ni u Srbiji, gde je većina, ni u državama u kojima je manjina. Zato, na primer, srpski građanista danas nije "radikalni liberal", već, nema bolje reči, srbofobični liberal – i tek kao takav ume da bude radikalan. Njemu su ne-srpske tradicije svete, a srpska mu se gadi. Sklon je da "navija" za neprijatelje i rivale Srbije i svega što je srpsko.

Srpsko (lažno) građanističko stanovište je zato, implicitno ali jasno, antidemokratsko i nije ga moguće pomiriti sa srpskim nacionalističkim stanovištem, koje, bar u teoriji, može da računa na demokratsko izražavanje volje većinskog naroda. Vratiću se na antipolitičku praksu koju su oblike njegove putovođe, nacionalistički intelektualci.

Građanizam se vrti oko pitanja da li današnja Srbija, i srpsko shvaćeno kao degenerisano evropsko, može biti preevropeizovana i integrisana u zapadnocentrično evropsko – i sklon je da na njega odgovori negativno. Njegovo političko obećanje se svodi na potčinjavanje Briselu; na antidemokratsku desuverenizaciju i države i naroda.

Srpski nacionalizam se danas uglavnom vrti oko shvatanja da zapadno, shvaćeno kao degenerisano evropsko, sprečava Srbiju i srpstvo da se ostvare onako kako ih vide vodeći nacionalisti – kao oličenja ispravno evropskog, nažalost u zapadnocentričnoj jedni. Ali, da bi srpstvo postalo takvo ona bi moralo da bude preevropeizovano, Milo Lompar bi rekao "vaspitano", a sledbenici Latinke Perović "dekontaminirano". 

Pošto, za razliku od građanista, srpski nacionalisti iza sebe nemaju "kolektivni Zapad", ili neki drugi, poredivo značajan i zainteresovan centar moći koji bi mogao da koriguje njegove iluzije i stranputice, takvo shvatanje je po sebi antipolitičko. To je razlog zašto srpski nacionalizam danas ne dobacuju ni do demokratske utakmice; takve-kakva je. 

Za tuđu "krv i tlo"

Pošto naši (lažni) građanisti vole da posmatraju srpski nacionalizam kroz njegove ekstreme, ja ću sada nastavim "putem" koji su trasirali.

Ne samo za Nenada Dakovića, srpski nacionalizam je "masovni zločin". Štaviše, on i njegovi građanistički saborci su skloni da posmatraju srpstvo kao nezaustavljivi generator masovnih zločina. Radomir Konstantinović, njihov guru, predstavio je "srpski nacizam" kao kulturalni, suštinski i večni, ogledalo srpstva tačnije megazla koje je video u njemu. Bez uzimanja u obzir njegovih tumačenja nije lako razumeti ni potku srpskog građanizma, ni njegov autošovinistički ekstrem, ni činjenicu da, kada kažu "ne pristajem na zločine", naši lažni građanisti obično misle – ne pristajem na Srbe.

Građanizam se na prostoru rahmetli Jugoslavije "vrti" samo oko srpskog nacionalizma

Miloš Knežević je prepoznao perverziju koja se smestila u srž građanizma. Iako se izdaje za "kosmopolitsko, univerzalno i anacionalno", piše Knežević, "to ‘građansko’ je nepomireno i nespojivo sa nacionalnim atributima nacionalne većine ali – gle čuda! – itekako je spojivo sa nacionalnim svojstvima nacionalnih manjina koje, uostalom, bez tog ‘nacionalnog’ ne bi mogle ni da se konstituišu u svojim težnjama. Nacionalnoj većini se zarad ‘građanskog’ oduzima nacionalno, da bi se isto to nacionalno, ali u još intenzivnijem obliku, nadodavalo (nacionalnim) manjinama…. Da stvar u svojoj nelogičnosti bude još gora, smatra se da nacionalna većina ne samo da nije kadra da se razvije kroz građanski politički oblik, nego zbog toga ne može da postane ni demokratska u svom delovanju."

U želji da svoju odličnu analizu učini univerzalno relevantnom, Knežević, odlazi predaleko kada kaže: "Usmeren protiv ‘tiranije nacionalne većine’ građanizam skoro bezupitno podržava sva prava etničkih, nacionalnih i svih drugih manjina. Većina je ‘tiranska" naprosto zato jer je većina, a manjina je predisponirana na demkratiju samo zato što je manina. U ovoj zaglupljujućoj tautologiji očituje se građanistička stereotipnost promanjinskog mišljenja."

Ovaj zaključak je danas tačan u SAD i Velikoj Britaniji koliko i u Srbiji, ali razlog zašto je ovde postao validan mnogo ranije nego tamo tiče se činjenice da polazi od autorasističkog shvatanja da je većinsko "tiransko" – zato što je srpsko, a ne zato što je većinsko. Drugim rečima, od stava da je sve srpsko "tiransko", a da je, kada je većinsko, posebno tiransko; ne toliko opasno koliko fatalno po ne-Srbe.

U suštini, građanizam u Srbiji funkcioniše kao ideologija krvi i tla, samo izvrnuta i pervertirana. On uokvirava srpstvo kao "ideologiju krvi i tla", i tako nudi iluziju legitimiteta svim antisrpskim, šovinističkim ideologijama krvi i tla. Zato je taj lažni, slučajno srpski građanizam ne samo antisrpska već i antiljudska ideologija, iako se stalno poziva na prosvetiteljstvo, civilizovanost i najviše evropske vrednosti.

Neosunećeni nacionalizam protiv pećinskog

Građanizam se na prostoru rahmetli Jugoslavije "vrti" samo oko srpskog nacionalizma. To je jedini antinacionalizam svih realno postojećih građanizama na Balkanu – i zato su svi oni ne toliko nedosledni koliko lažni. Ali, na drugačiji način od srpskog.

Kod Crnogoraca, Hrvata i Bošnjaka, "građansko" i "nacionalno" su jednosuštavne odrednice. Ne postoji pomena vredno građanističko koje je u ovim zajednicama suprotstavljeno svom nacionalizmu. Ono je neprijatelj samo srpskog nacionalizma. 

Ako bi to stanje pokušali da opišemo pojmovima koje je koristio Svetozar Stojanović, onda bi mogli da kažemo da se kod Bošnjaka, Crnogoraca i Hrvata "građansko" koristi kao sinonim za "nacionalistički građanizam". On je tamo jedina stvarnost građanizma, koji, lažiran, prikriva želju za "dominaciju nacionalne većine" i pravu agendu većinskog, po pravilu antisrpskog, nacionalizma. Vratiću se kasnije na činjenicu da samo u Srbiji postoji "građanistički nacionalizam", čiji je glavni ideolog Lompar.

Pojam "građanizam" se u Crnoj Gori koristi kao vrednosno neutralan naziv za građansku ideologiju. Zato Dragan Bojović koristi odrednicu "lažni građanizam", koja se jako retko čuje u Srbiji, kada govori o srbofobičnim akterima u Crnoj Gorima. Oni se, kako kaže, "deklarativno najglasnije zalažu za građansko društvo i demokratiju [ali] sve čine da se Demokratski front i srpski narod u celini ne nađu u Vladi Crne Gore. Taj lažni građanizam, u kojem si dobar građanin jedino ako nisi Srbin, direktni je uzročnih političke krize i nestabilnosti u produženom trajanju".

Bojović je, s razlogom, osetio potrebu i da podseti "šta znači Crna Gora kao građanska država": "Da su svi građani ravnopravni, da među njima nema ‘retrogradnih’ i ‘modernih’, da svi građani imaju ista prava da biraju i budu birani, te da, na osnovu rezultata izbora, vode državu i javne poslove." Pošto su crnogorski lažni građanisti celu srpsku zajednicu uokvirili kao "retrogradnu", ne čudi da su postali skloni da njen nacionalizam nazivaju "pećinskim".

Bojović, u tekstu na portalu "Borba", ističe i da je u Crnoj Gori, isto važi i za Federaciju BiH, građanizam "kao ideološki koncept, zloupotrebljen i preinačen u nešto što je antipod građanskom društvu". To je važan razlog zašto u Srbiji, Crnoj Gori i bošnjačko-hrvatskoj Federaciji građanisti ne vole da koristimo pojam "građanizam". Oni vole da kažu da je njihovo "građansko" (samo)određenje neuprljano ideologijom. 

Ta laž je i u Federaciji BiH i u Crnoj Gori uparena sa shvatanjem da su tamošnji nacionalizmi reaktivni. Da bošnjačko i crnogorsko, po sebi, postoji samo kao nacionalno, koje je, ako ne baš građansko, onda približno građansko, i da se "uprljalo" nacionalističkim isključivo kao odgovor na "agresivni", "zločinački" srpski nacionalizam odnosno "srpski remetilački faktor". 

"Građanska Bosna i Hercegovina" je samo drugo ime za (nedovoljno) veliku "Bošnjakiju", koja bi, da bi bila dovoljno velika, morala da uključi Sandžak. Pitanje koliko među "građanski orijentisanim" akterima u Bosni ima "korisnih idiota" bošnjačkog nacionalizma je zanimljivo, ali malo značajno. Ako spalimo iluzije o smislu i pretpostavkama građanskog na prostoru upokojene Jugoslavije, prepoznaćemo da "građanska Bosna" može da postoji ili kao totalitarna ili kao etnički očišćena bošnjačka država.  

Stojanović je verovao da bez građanskog načela "jedan građanin-jedan glas" demokratija "uopšte nije moguće". Ono je, možda, potreban uslov ali nije dovoljan, plus se nad njim nadvija senka etničkog čišćenja, koje to načelo priziva. Hrvatska je odličan primer koliko je stvarnost države u kojoj su "građani" postali jednonacionalni dobra za demokratiju; još malo pa savršena. Zapadna podrška je pretpostavka da takva država bude uspostavljena na Balkanu, i zatim "verifikovana" kao ono što nije; kao "građanska".

Stojanovićeva sklonost da rastegne odlične pojmove koje je skovao, verovatno kako bi im namakao poželjnu, ali ne uvek i primerenu, opštost odnosno univerzalnost, može se prepoznati i u naslovu njegove knjige Na srpskom delu Titonika. 

"Titonik" je bio samo srpski. Ne postoji njegov ne-srpski deo. Za ne-Srbe titoizam je bio nalik lansirnoj rampi – koja je novokomponovanim nacijama ili donela nacionalne države ili ih povela ka njima. To da su one devedesetih platile neku cenu je, iz ugla njihovih nacionalističkih državograditelja, činjenica koja je više politički korisna nego ružna. Lažni građanisti su bili pouzdani partneri, ne i ravnopravni, u gradnji ili dogradnji nacionalne države kakvu su želeli otvoreno antisrpski nacionalisti.  

"Građanska Bosna i Hercegovina" je samo drugo ime za (nedovoljno) veliku "Bošnjakiju", koja bi, da bi bila dovoljno velika, morala da uključi Sandžak

Na primer, Zlatko Lagumdžija nije bošnjačka "Nataša Kandić". On nije ni slučajni Bošnjak. Lagumdžija je, u suštini, "umiveni", lajt Alija Izetbegović. Jedan od bošnjačkih lažnih građanista kojima Alija i saborci (nacionalno) nisu mogli da zamere mnogo toga. 

Sem, na primer, da petkom, džuma je srce bošnjačkog političkog života, natuknu da nema njihovih imena u "knjigama" porodice Skako – berberina koji su generacijama sunetili sarajevske Muslimane, koji su 1993. godine odlučili da postanu Bošnjaci. Zato je lažni bošnjački građanizam, koji je jedini politički relevantan građanizam u desrbizovanom Sarajevu, korisno posmatrati kao "neosunećeni nacionalizam".

Od inverznog do perverznog nacionalizma

Građanizam bi, vrednosno neutralno,  mogli da posmatramo kao "inverzni nacionalizam", što je pojam koji je uveo Dušan Kecmanović opisujući stavove prijatelja, sarajevskog Srbina, kojima bi pristajao naziv "inverzni šovinizam" odnosno autošovinizam. 

Sklonost ponosno srpskih elita da beže od nacionalizma u nacionalno, a da nacionalizam posmatraju ili kao ideologiju "krezubih" ili kao šovinizam, neodvojiva je od mere u kojoj je ideologija socijalističkog jugoslovenstva kolonizovala njihove umove. Otud i njihova česta, možda samo podsvesna, poklonjenja (lažnom) građanizmu.

U Srbiji smo vremenom dobili "razvodnjene", po mnogo čemu denacionalizovane, građanističke nacionalne intelektualce – i građanistički nacionalizam, antinarodnu perverziju nacionalizma. Njega prožima karakterističan oblik "mandarinske tradicije mišljenja", utemeljen na dositejevštini uguranoj u Lomparov ego i namirisanoj tamjanom, što je narcisoidno sažimanje nacionalizma koje čini da perspektiva koja se predstavlja kao nacionalna funkcioniše kao kontranarodna. Ideolog ovog bastarda, odvojen od stvarnosti kojom je zgađen, nije u stanju da komunicira sa narodom – samo mu se "obraća".

Neuspeh nacionalizma u srpskoj politici je neodvojiv od nepristajanja njegovih vođa i putovođa na živo srpstvo, na "prosečnog glasača". Naši elitni nacionalisti uglavnom deluju vođeni ružnim predstavama o svojim (živim) sunarodnicima, koje su neretko upareni sa mesijanskim ličnim samorazumevanjem. Oni su, kao i građanisti, pripadnici dobrostojeće elitističke klase, ravnodušne prema pozadini svojih privilegija.

Milo Lompar, vodeći elitni nacionalista, posednut neodositejevštinom, završio je u slavljenu prošlosti i istanjenog, performativnog srpstva. Njegova pseudohegelijanska orgija reči, nalik Konstantinovićevoj, prikriva plitki, u suštini simbolički, pristup nacionalnom, što je "suvo" polazište sa koga nije lako odražavati vezu sa narodom. 

Iz Lomparove "okađene" neodositejevštine – koja slavi i "knjige" i "zvona" dok još snažnije stigmatizuje "praporce" – izniklo je drugo srpsko samoporicanje. Nazvao sam ga prosvetiteljskim. Ono je "učeno" i moralističko, ali, idejno, predstavlja babadevojku; spoj pronacionalnog i antinarodnog. Srpski ideal koji promoviše je bliži samorazumevanju "urbanog" građanina nego stvarnosti "narodskog" Srbina.

Neki od najvećih problema srpskog nacionalizma staju u poražavajuću činjenicu da, kada danas govorimo o građanizmu, govorimo i o srpskom nacionalizmu. Može li jedna moćna ideologija da spadne niže od stanja koje se ogleda u njenoj suprotnosti?