Čuvar vatre čiji su "časovi ljubavi" promenili košarku

Odlazak Duška Vujoševića je upravo to – trenutak u kojem košarka, onakva kakvu smo je decenijama živeli i voleli, gubi svoj poslednji romantični bastion.

Nije Dule bio samo trener sa klupe, on je bio čovek mirisa starih knjiga iz antikvarnica, beskompromisni borac za principe i strogi otac koji te prvo nauči da budeš čovek, pa ti tek onda spusti loptu u ruke.

Njegov Pionir nije bio samo sportska dvorana pod čijim su svodovima padali evropski velikani. Bio je to rudnik u kojem se rudarilo od sedam ujutru, ali i hram kulture.

Dok su drugi jurili milionske ugovore i gotove zvezde sa naslovnica, Dule je stvarao asove iz "blata" i znoja, vodeći se onim da je uspeh dete smelosti. 

I zaista, trebalo je neverovatno mnogo smelosti da se u modernom sportu, u kome vlada surova logika novca, veruje u moć prosvetiteljstva.

Terao je golobrade momke da čitaju Andrića, Selimovića i Crnjanskog, podsećajući ih u svakoj prilici da je čovek onoliko bogat koliko ima prijatelja i koliko je knjiga pročitao. Verovao je, duboko i iskreno, da glava mora biti nahranjena nečim višim da bi ruka na terenu bila mirna kada se lomi utakmica.

Dule je bio arhitekta sistema koji je prkosio svakoj logici modernog kapitalizma. U vremenu kada su giganti poput Reala, CSKA ili Makabija dolazili u Beograd sa budžetima koje nismo mogli ni da izgovorimo, on ih je pobeđivao spartanskom disciplinom i neviđenim zajedništvom.

Njegov autoritet nije bio nametnut glasnim larmanjem ili funkcijom, već znanjem i ličnom žrtvom koju su igrači videli svakog dana, jer se trenerov autoritet ne dobija dekretom, već se zaslužuje svakodnevnim radom.

Igrači su znali – on će ih možda u četiri zida kritikovati najstrože, ali će pred sudijama, savezima i čitavim svetom za njih primiti svaki metak.

Učio ih je skromnosti čak i kada su postajali zvezde, govoreći im očinski da se prave važni samo onoliko koliko su bitni.

Poslednje godine su bile surove. Bolest ga je lomila fizički, iscrpljivala mu telo, ali njegov duh nikada nije uspela ni da okrzne.

Čak i kada mu je kretanje postalo napor, njegova misao je ostala britka kao žilet, a jezik oštar i direktan, bez obzira na to ko mu je stajao nasuprot.

Ostao je veran sebi do samog kraja, za njega je istina bila jedina svetinja, jer je čovek slobodan onoliko koliko sme da kaže istinu. Tu slobodu nikada nije prodao, bez obzira na visoku cenu koju je zbog nje plaćao – i zdravljem i karijerom.

Šta zapravo ostaje posle ovakvog čoveka?

Police u trofejnim salama su prepune pehara i medalja, ali to nije njegova prava zaostavština. Njegov istinski spomenik su svi oni momci koji su kroz njegove ruke prošli kao zbunjeni dečaci, a iz njih izašli kao ljudi sa stavom, karakterom i kičmom.

Pedja Milosavljevic/Starsport

Učio ih je da u pobedi ne polete, a da u porazu ne klonu, jer borba nikada ne prestaje. Verovao je da se karakter kuje u najtežim trenucima, jer se utakmica igra dok sudija ne odsvira kraj.

Danas je taj poslednji sudijski zvižduk odjeknuo za "generala".

Hale koje ispunjavaju navijači Partizana sigurno više nikada neće mirisati isto i verovatno se više nikada neće čuti onaj specifičan huk koji je on znao da kanališe u čuda.

Ali pod svodovima svake dvorane u kojoj se košarka igra sa dušom, a ne samo za ugovore, zauvek će lebdeti duh čoveka koji je od jednog sporta napravio čistu poeziju, a od taktike, od prvog do poslednjeg dana, čuvene i neponovljive – časove ljubavi.