Eto, tako izgleda dno

Avgust 2024. godine pamtiće se kao najcrnji, jer je crno-beli tim uspeo ono što niko nikada nije – da izgubi svaki dvomeč i ispadne iz svakih kvalifikacija koje je igrao.

Još konkretnije, popularni "parni valjak" je izgubio pet od šest evropskih utakmica. A i onu jednu koju je dobio u regularnih 90, nekoliko minuta kasnije je izgubio u produžecima – i to sa igračem više.

Samim tim je uspeo da ostane bez učešća u bilo kom UEFA formatu drugu godinu uzastopno, i to u vremenu kada je aktualizovano treće po redu takmičenje, namenjeno baš za one koji skupljaju “mrvice”.

Partizan nije uspeo ni to, pa se zato raspada na svim nivoima. Najpre će to biti u finansijskom smislu, a vrlo brzo i kada je reč o igračkom kadru.

Srđan Stevanović/Starsport

Riba smrdi od glave

Ali, svi su zamenjivi u Humskoj, i treneri, i igrači. Čak se živi i bez navijača poslednjih godina. Samo oni koji su najodgovorniji i dalje čvrsto drže stolice kojih su se, još pre gotovo decenije, dokopali.

Generalni direktor Miloš Vazura pita se za gotovo sve u klubu i nedvosmisleno vedri i oblači Humskom. Pardon, samo oblači i to crnim kumulonimbusima prekriva nekadašnji "fudbalski hram".

Gotovo da ne postoji jedna dobra stvar koju je Vazura uradio za Partizan, još od kako je te 2015. godine kročio u klub sa svojim iskustvom 28-godišnjaka.

Njemu uz rame je, više nego duplo stariji, Milorad Vučelić koji je već godinama odlazeći predsednik, ali nema tog Upravnog odbora koji bi morao da potvrdi njegovu “neopozivu ostavku”.

Iako se već više puta opraštao, uvek bi volšebno ostajao na svojoj funkciji, baš kao što je i sada na poziciji “predsednika u ostavci, dok ne dođe neko drugi”. A, taj se drugi, nikada nije pojavio…

Njih dvojica su jedina konstanta u nekada velikom crno-belom klubu i jedini su pravi “kumovi” epskog propadanja istog i poniranja do dna koje je u sredu dotaknuto.

Srđan Stevanović/Starsport

O njima najbolje govore njihovi rezultati, a oni se direktno, kao "indigom", preslikavaju na teren. Ovog je leta bilo dovoljno da se izbaci samo jedan rival i tako dođe do glavnog žreba u "Grimaldi forumu" u Monte Karlu. Ali, Partizanu tamo odavno nije mesto.

Indirektno, to je Aleksandar Stanojević govorio još od početka svog trećeg mandata u voljenom mu klubu. Stalno je, kao u bunovnom snu, javno ponavljao izreku:

"Daleko smo od Evrope, nismo mi za nju".

Šta onda navijači da očekuju?

Na kraju je to Stanojević i potvrdio na terenu. Istina, učinili su to njegovi igrači, ali koje je sam birao i postavljao na, najčešće, pogrešna mesta na terenu.

Da krenemo redom. Partizan je aktuelnu sezonu otvorio srećnom pobedom nad Napretkom u nadoknadi vremena, što je trebalo da ohrabri, a ne da "pokosi".

Stanojević je odmah posle meča nevoljno vrteo glavom, kukao kako mu tim ne liči ni na šta. I bio je u pravu, pošto smo četiri dana kasnije videli blamažu kakva se ne pamti.

Dušan Milenković/Starsport

Dinamo Kijev je postigao šest golova na jednom meču, demonstrirao da su crno-beli svetlosnim godinama daleko od Lige šampiona i najavio ono što će se na dalje dešavati.

A desila se ukupna "devetka", što je broj golova koji Partizan nikada u istoriji nije primio u bilo kom evropskom dvomeču.

U domaćem prvenstvu sve je izgledalo dobro, pali su Jedinstvo Ub (4:0) i Železničar (2:0), ali su utakmice bez primljenog gola u Superligi i prvo mesto usled kiksa Zvezde protiv Mladosti iz Lučana dali lažnu sliku da stvari idu na bolje.

Naprotiv, švajcarski Lugano je došao u Humsku i održao lekciju fudbala, a na kraju kući poneo "samo" gol prednosti (1:0).

Partizan je, potom, kiksnuo protiv IMT-a, osuo paljbu po sudijama i uputio se na revanš u Tun u kom je odigrao najbolji meč ove sezone. Golovima Gajasa Zahida i Svetozara Markovića je došao do 2:1, a u poslednjim minutima je Lugano častio, ostavši sa igračem manje na terenu.

Partizan to nije umeo da iskoristi, te je na krajnje amaterski način primio gol u 111. minutu i pozdravio se i sa Ligom Evrope.

Po principu "daj šta daš", u Humskoj su se okrenuli borbi za goli život, te je Liga konferencije određena kao krajnji cilj za "puj spas za sve nas".

Čak su i odložene dve utakmice Superlige Srbije, od koje se takođe već odustalo, ali ništa nije vredelo.

Partizan, koliko god se tešili da su stvorili veliki broj šansi, protiv Genta nije postigao niti jedan gol za preko 180 minuta fudbala. Čemu se onda, gospodo, nadate?

Rešenje je samo jedno

Kada bi se Pep Gvardiola lično, ili makar trenutno nezaposleni Jirgen Klop, pojavili na vratima Humske sa ponudom da bude trener Partizana – ništa ne bi vredelo.

Taman i svi igrači do poslednjeg napustili tim (a nekima bi se zaista trebalo zahvaliti i pokazati gde je kapija) – opet ne bi bilo dovoljno.

Partizanu kao velikom brendu, klubu sa ogromnom istorijom, ideji koju je nekada predstavljao...potreban je hitan restart. Ali samo ako će on krenuti direktno od "glave".

Tek onda zajedno sa njima i odlazak kompletnog Upravnog i Izvršnog odbora, a onda na dalje i svih drugih rukovodećih struktura.

Sve drugo osim toga biće samo produžetak agonije, zamazivanje očiju napaćenih partizanovaca i još dublje kopanje dna o koje je Partizan surovo olupan.