Od Finske do Slovačke: 2026. godine Oulu i Trenčin biće kulturni izlozi Evrope. Šta koncept evropskih prestonica kulture donosi laureatima – i da li on trajno menja gradove?
Trenčin je slikoviti grad u zapadnoj Slovačkoj. Njegov simbol je istorijski zamak koji se uzdiže na steni iznad grada. Centar grada čini ovalni trg s kafićima i pabovima, čiji stolovi stoje u baštama na otvorenom.
U starom gradu nalazi se i sinagoga, koja je upravo renovirana. To je snažan znak za vekovima staru jevrejsku zajednicu u Trenčinu. Jevrejski hram je srce grada, znamenitost i mesto brojnih događaja.
Trenčin ima 55.000 stanovnika. Kao i čitava zemlja, grad blizu češke granice pati od iseljavanja – pre svega iz političkih razloga. Ljudi su nezadovoljni radom levičarske populističke vlade Roberta Fica, koja sarađuje s nacionalistima i zauzela je kurs konfrontacije sa EU i NATO. Protiv proruske vlade u Slovačkoj ljudi redovno izlaze na ulice.
Festival za ceo grad
Godina kulturne prestonice, pod motom "Buđenje radoznalosti" (Awakening Curiosity), treba da ponudi alternativu – ne visoku kulturu, već festival za sve. Planirane su bine za ulične umetnike, kvartovske proslave i akcije koje treba da ojačaju zajedništvo. Grad želi posebno da postane privlačniji za mlade.
Umesto opere, u Trenčinu postoji kulturni centar koji je renoviran za osam miliona evra. Opremljen je salama za ples i pozorište, ateljeima, radionicama i visoko profesionalnim filmskim studiom.
Time se žele privući ljudi iz oblasti umetnosti i kulture i podstaći ih da ostanu u gradu – po uzoru na slovački grad Košice, koji je bio prestonica kulture 2013. i koji od toga i danas ima koristi.
Oulu: "Kulturna klimatska promena"
Finska, na krajnjem severu Skandinavije, spada među zemlje s najsrećnijim stanovništvom na svetu. Poznata je po hokejašima, saunama, mračnim hevi metal bendovima, kao i po neobičnim svetskim prvenstvima – u nošenju žena, bacanju gumenih čizama ili sviranju vazdušne gitare. Sa telekomunikacionim gigantom Nokijom, Finska je i globalno važan tehnološki centar – a zemlja ima i bogatu kulturnu scenu.
Sve to Oulu želi da predstavi 2026. godine. Ovaj grad u severnoj Finskoj, sa oko 220.000 stanovnika, nalazi se oko 600 kilometara od Helsinkija. Nokija ima kampus u gradu koji je fokusiran na 5G i 6G tehnologije, a istraživanje i obrazovanje su visoko cenjeni. Isto važi i za umetničku scenu, duboko povezanu s prirodom.
Led, sauna i svetlost
Koncept koji stoji iza svih događaja zvuči ambiciozno: novo i neočekivano treba da se spoji, a ljudi da se povežu kroz kulturu. Umetnost i priroda treba da budu spojene na dosad nepoznate načine. Program obuhvata "tipično finske" teme kao što su sneg, led, sauna, svetlost i tama. Četiri godišnja doba imaju posebno mesto u planiranju programa.
Moto u Ouluu – u skladu s tim – glasi "Kulturna klimatska promena". Time se ne misli samo na trajno obogaćivanje kulturnog života, već i na veliku ekološku odgovornost koju nosimo.
Kultura kao motor: zašto Evropa slavi svoje gradove
Kada su grčka ministarka kulture Melina Merkuri i njen francuski kolega Žak Lang 1985. godine pokrenuli ideju evropskog grada kulture, želeli su da Evropu kulturno povežu nakon decenija Hladnog rata. Atina je bila prvi grad koji je nosio tu titulu – i time je započet koncept koji danas važi za jedan od najuspešnijih kulturnih programa EU.
Prema Evropskoj komisiji, prestonice kulture treba da „učine kulturnu raznolikost Evrope vidljivom, ojačaju osećaj pripadnosti zajedničkom kulturnom prostoru i podstaknu doprinos kulture razvoju gradova“, kako je navedeno na veb-sajtu Evropske komisije
Od 1985. godine više od 70 gradova – pored metropola kao što su Pariz, Amsterdam ili Madrid, i mnogi manji gradovi – nosili su tu titulu. Uspeh je merljiv. Analiza uticaja EU iz 2023. godine pokazala je da su između 2013. i 2022. godine gradovi domaćini organizovali prosečno 1.000 do 1.200 kulturnih aktivnosti po naslovnoj godini, koje su privukle ukupno 38,5 miliona ljudi. Broj posetilaca porastao je u izabranim gradovima u proseku za 30 do 40 procenata. To je snažno podstaklo međunarodnu vidljivost i kulturni turizam.
Uspešni i manje uspešni primeri
Škotski Glazgov (1990) trajno se transformisao iz industrijskog u kulturni grad. Liverpul (2008) je uspeo da se oslobodi svog lošeg imidža. Esen i Rurska oblast (2010) iskoristili su titulu da dobiju novo, postindustrijsko lice: rudnici su postali kulturni centri, industrijske građevine Uneskovo svetsko nasleđe. Matera se 2019. Preobrazila iz "najsiromašnijeg grada Italije" u simbol evropskog preporoda.
Neki gradovi, međutim, nisu uspeli da se transformišu – kao Vajmar 1999, koji je privukao sedam miliona turista, ali je ipak završio sa deficitom od 13 miliona evra. Bugarska prestonica kulture 2019, Plovdiv, zabeležila je velike uspehe – ali nisu svi imali koristi od toga, recimo romska manjina u gradu.
Nedavno je završen i program kulturne prestonice za istočnonemački Kemnic. Grad je želeo da se oslobodi imidža ekstremne desnice koji ga prati od nereda 2018. godine. Ipak, prema kritikama, u programu je bilo malo suočavanja s desničarskim ekstremizmom.
Uprkos velikim događajima i izdašnoj finansijskoj podršci EU, u nekim bivšim prestonicama kulture napori za održiv kulturni razvoj brzo su se ugasili kada titula nije bila praćena dugoročnom kulturnom strategijom.
"Prestonica kulture nije festivalska godina, već proces promene", naglasila je komesarka za kulturu EU Ilijana Ivanova 2023. godine.
Fokus na održivosti
U međuvremenu, sve više prestonica kulture usmerava se na održivost, društveni angažman i digitalne inovacije. Mnogi programi Evropske unije podržavaju projekte koji umetnost spajaju s urbanom ekologijom, cirkularnom ekonomijom ili kulturnim nasleđem – posebno u "malim" projektima.
U tom smislu, Oulu 2026 predstavlja svojevrsno evropsko eksperimentalno polje: kultura kao alat u borbi protiv klimatskih promena. Trenčin se oslanja na društvenu održivost – radoznalost, obrazovanje i učešće kao osnovu demokratskog društva.
I upravo to je suštinska ideja ovog evropskog svetionika: kultura kao zajednički jezik koji prevazilazi nacionalne granice i pokazuje da se zajedništvo može iskusiti ne samo politički, već i kulturno.
